Блог Богдана Елеза

Милован Ђилас – Жртва сопствене амбиције

2012-01-20T01:31:00.005+01:00

Након што је прије неког времена демонтирао Драгојевићеву накарадну "Параду", Драган Вучић нам даје своје виђење лика и дјела Милована Ђиласа.

Када је 20. априла 1995. године заувијек склопио очи, Милован Ђилас није био ударна вијест у медијима. Држава којом је дрмао педесет година прије улазила је у завршни чин свог крвавог распада Вијест о његовој смрти је можда скренула пажњу понеком бившем саборцу, партијском другу, познанику. Другим ријечима, некима од оних који су му окренули леђа када се одважио да уђе у сукоб са Титом. Природа сукоба ова два, тада сигурно најмоћнија човјека у Југославији, је вишеслојна и истина се налази вјероватно између многобројних прича изнесених у дјелима који га осуђују, односно у онима, нешто касније написаним, која га глорификују као мученика кога су његова демократска увјерења разапела на крст.

Пише: Драган Вучић

Милован Ђилас је рођен у Краљевини Црној Гори, у селу Подбишћу код Мојковца 1911. године, у једној тада просјечној црногорској породици са много дјеце. У Беранама је завршио вишу гимназију, гдје се већ добро назирао његов литерарни дар и сконост ка књижевности, махом руској. Како су то већ биле године када је у Совјетском Савезу буктао социјализам, а заједно са њим и нека нова књижевност која је славила његове тековине и која је, уз то све, била забрањена у Југославији, било је логично да ће се бунтовна омладина одмах ухватити за такву литературу. У тим годинама Милован Ђилас почиње да се обликује као комуниста.

У Београду се уписује, наравно, на књижевност и одмах се укључује у студентски покрет. Не треба помињати да је тадашњи студентски покрет Београдског Универзитета био црвено обојен и да је, у таквим околностима, елоквенти и промућурни Милован јако добро пливао и брзо се пробио до врха организације. Након демонстрација против краља и његове диктатуре, Ђилас завршава у затвору. Како је боравак у затвору због политичког гријеха био експресна улазница за чланство у КПЈ, Ђилас постаје њен члан 1932. године. Недуго након изласка бива опет ухапшен, па мучен. Није наводно никога одао, робијао је три године на чувеном партијском универзитету у Сремској Митровици.

Поред политичке афирмације и стасавања у будућег главног идеолога партије, његов боравак у затвору обиљежило је и превођење тада врло популарног совјетског писца, Максима Горког, на српски. Тадашња власт која је добро осјетила оштрину његовог пера и језика, одредила је да борави у самници у којој није имао папир за писање, па је превод биљежио на тоалет-папиру и њиме напунио двије вреће! Ова његова фанатичност је просто куповала људе који су га окруживали и то је руководство КПЈ знало да препозна. Нарочито тада не претјерано познати Јосип Броз Тито, који се, заједно са Едвардом Кардељом, из московске чистке вратио жив са наводним мандатом Коминтерне да преузме КПЈ. Схватио је да су Ђилас и извјесни Ранковић два најбитнија играча у тадашњој партијској структури. Требали су им млади и способни људи, да би поставио нову партијску инфраструктуру са собом на челу. Хладнокрвни и прорачунати Ранковић и болесно амбициозни и идеолошки занесени Ђилас били су идеални за овај задатак, а добро су стајали и у партијској хијерархији. Укључује их одмах у рад најужег руководства партије на прилично сумњив начин. Ово је без двојбе урађено да се избјегну сувишна питања о дешавањима у Москви која су он и Кардељ преживјели, као и да се избјегне покретање питања о сумњивом мандату који је добио од Коминтерне. Иза Ђиласа и Ранковића је стајала комплетна партијска структура која је могла да им направи велике проблеме ако се покрене питање њиховог мандата. Са друге стране, иза релативно непознатих Тита и Кардеља стајала је само гласина из Москве и бреме велике тајне о чистки и ликвидацијама партијских функционера у Москви. Тако су им ова двојица дали моћ и овлаштења, паметно се склонивши у страну.

Са огромним жаром и само њему својственој фанатичношћу Милован Ђилас је вршио идеолошку пропаганду и припрему за промјену режима у тада, већ по свим сегментима, добро уздрманој земљи, а Александар Ранковић је вјешто плео сплетке и ширио мрежу партијске шпијунаже. У таквој организацији, партија је прегрмјела рат, у коме су заташкане многобројне смртне пресуде и тајне ликвидације политичких неистомишљеника, које је Ђилас потписивао, а Ранковић приљежно проводио. За то вријеме Тито и Кардељ су ћутали своје московске тајне, прали руке од свега и показивали се као вође револуције. Тито је добро процјенио да страха од издаје овог двојца, барем у рату, не може бити. Руку крвавих до рамена и идеолошки затровани, ова двојица, а нарочито Ђилас, су вјеровали да раде оно што је нужно да би се створила боља и праведнија Југославија. Најмлађи у ''великој четворки'' уживао је највеће Титово повјерење. Образован, елоквентан и истрајан у идеолошким принципима, дакле непоткупљив, био је идеалан као преговарач са свим странама, пријатељима и непријатељима. Преговарао је са Нијемцима, Русима, Енглезима, а послије рата учествовао и у раду УН. Крај рата се ближио, а његов исход, као и будуће политичке и друштвене прилике су се све јасније назирале, барем за Југославију. Крај рата, међутим, није био крај проблема унутар партије.

Вила на Дедињу, аутомобили, лијепа одијела која је увијек волио, љубавнице и министарска фотеља нису биле довољне да се подмири его Милована Ђиласа. Хтио је и власт. Своју прилику дочекао је 1948. године. Прилика се звала Резолуција Информбироа. Ђилас је, као већ опробан преговарач и дипломата, саставио чувени одговор Совјетима у коме је прозвао Стаљина да је ''бацио заставу ревулуције у блато, али има ко да је подигне''. Након јавног емитовања, постао је популарнији од Тита. Дипломатска борба између Југославије и СССР-а га је избацивала сваким даном све више у први план. У очима простог човјека, Милован Ђилас је био тај који је побједио Совјетски Савез. Имао је и много присталица у самој партији. Тито је осјетио да му је популарност пољуљана и да се сада налази у другом плану. Ипак, Тито је био већ прекаљен у оваквим ситуацијама и мудро се суздржао од реакције, иако је већ тада вјероватно наслућивао да би фанатични Црногорац, понесен славом и популарношћу, могао да представља проблем.

Ђилас, ипак, није био неко ко је могао тако лако да стане на кочницу. Чим је нањушио крв, коју је Тито сам себи пустио, кренуо је у напад. У чувеној ''Борби'', чији је уредник био некада и сам, кренула је серија чланака којима се оштро осуђује ''црвена буржоазија'' и њене бахате животне навике, непримјерене човјеку социјализма. Иако је и сам уживао све благодети црвене буржоарске касте, личног примјера се није дотицао. У поменутом низу чланака, а нарочито у тексту ''Анатомија једног морала'' прозвао је цјелокупну тадашњу политичку елиту, заједно са њиховим супругама. Многи су се препознали у његовим метафорама. Тита се није дохватио, али овај је пресудио. Ђилас мора да оде. И то не било како, већ мора да буде отјеран као пас. Пошто су чланци у ''Борби'' већ добро почели да распирују нетрпељивост гладног и сиромашног народа према партизанској врхушки насељеној по Дедињу, одлучено је да пад Ђиласа буде помпезан и спектакуларан. Мора се показати да нико није недодирљив и да ће сваки непослух бити најстрожије кажњен. У ту сврху, 25. децембра 1953. године, Милован Ђилас бива једногласно изабран за предсједника Савезне Народне Скупштине Југославије. Двадесетак дана након тога, КПЈ сазива Трећи пленум на којем му, чак и они који су га подржавали, окрећу леђа. Милован Ђилас бива политички усмрћен. У неколико сати мучних расправа и ''раскринкавања'' одузета му је сва моћ и утицај. Недуго потом, избачен је из партије и одузета су му сва ратна одликовања. Повријеђеног ега, у очају, даје интервју ''Њу Јорк Тајмсу'' у којем критикује власт и тражи демократске реформе. ''Тајмс'' обара све тираже, а Ђилас завршава у затвору са жигом издајника. Након изласка из затвора путује по западу. Тада је (а и сада је) било јако популарно бити политички дисидент. Како су популарност и публицитет у рукама Милована Ђиласа били моћна оружја, његова дјела, како политичка тако и књижевна, доживљавају незапамћене тираже на западу, док су у Југославији била забрањена. Ипак, будимо поштени. Милован Ђилас је сјајан писац. Да није дошао у сукоб са режимом, вјероватно би заузимао једно од најзначајнијих мјеста у модерној српској књижевности. Његово политичко прогонство је само појачало тираже на западу. На западу је, за једног писца из источног блока, био прилично читан, док је у Југославији био непознат јер је објављивање свих његових дјела било забрањено до почетка деведесетих. До смрти је живио у Југославији, у потпуној изолацији, можда и због чињенице да му је већину времена пасош био одузет и тиме онемогућено путовање. Сахрањен је, према сопственој жељи, у родном Подбишћу и памтићемо га као политичког мученика, покајника и демократу.

Ипак, утисак који оставља сукоб Ђиласа са црвеном буржоазијом, односно Титом самим није баш онакав како се данас, са приличне временске дистанце, хоће романтизовати и такав приказати. Недвојбено је да су се Тито и Ђилас борили за власт. Ђилас је, понесен популарношћу и подршком народа, а још више слијепом амбицијом и сопственим егом, утрчао пуним трком у замку коју су му Тито и Кардељ спремали од момента када су схватили да се налазе у његовој сјени. Милован Ђилас је, можда, на магарцу ушао у политику. На крсту је из политике и изашао, иако је био увјерен да ће на том крсту бити неко други.

Зашто ми је Путин идол (У сусрет предсједничким изборима у Русији)

2011-12-05T23:53:00.005+01:00

Пише: Богдан Елез (Bogdan Elez)

„Распад СССР-а био је једна од највећих геополитичких катастрофа“, рече прије пар година Владимир Путин. Био је у праву. Али те 1991. просјечном Русу (Совјету) то није изгледало тако. Маштало се о демократији и људским правима, тежило се Европи Шарла Де Гола, културно и економски јединственој. Сањао се амерички сан, Холивуд, Мекдоналдс и кока-кола. Тадашњем Русу, Запад је био све о чему је маштао а није могао да има у тадашњем ригидном и затвореном Совјетском Савезу. Централно – планска економија, затворене границе, репресија, цензура и Сибир били су свакодневница.

Дошла је „слобода“, није било боље. Умјесто тога добили су транзицију, дивљи капитализам у најгорем облику, гомилу криминалаца и олигарха, огроман пораст алкохолизма и проституције. Морална, економска, правна, политичка и свака друга деградација друштва и државе. Хиперпродукција криминала, распродаја државних, друштвених и природних ресурса. Знате ону о обичном портиру који је могао доћи до нуклеарног материјала и продати га коме хоће. Е то је била Русија тог времена, јад и чемер, распад система, хаос.

Ваљда због свега овога, Запад и додјели Нобелову награду Михаилу Горбачову, а Бориса Јељцина похвали за демократичност и кооперавитност. А како и не би, када се комплетан енергетски сектор налазио у рукама Березовског, Ходорковског и њима сличних олигарха. И да се не појави чврсти, бескомпромисни и одлучни КГБ-овац Владимир Путин, можда би поменутима и пошло за руком да руска природна богатства и ресурсе предају у „праве“ руке. У руке оних који мисле да су господари цијелога свијета и да могу да отму, украду, убију кад год им се прохтје. Наравно, све у интересу демократије и људских права. Бжежински, у сарадњи са осталим западним геостратезима и моћницима, све лијепо испланирао. Састали се почетком 90-их у Прагу, чак и нацртали карту подјеле Русије на неколико територија.

Али не даде им се. Дође Путин на власт, врати достојанство држави, војсци, економији и народу. Мало по мало, годину по годину, Русија постаде респектабилан играч на међунарадној сцени. Хтијели то неки признати или не, данашњи свијет више није униполаран, а у новом мултиполарном свијету Русија је једна од најзначајнијих земаља и у војном и у економском смислу. Заједно са осталим земљама групе БРИКС (економије у успону – Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка) уједињена је у борби за нови, праведнији и слободнији свијет. Ту су још и Венецуела, Иран и још много земаља, али о томе други пут.

Неоимперијалисти, неофашисти и неоколонијалисти предвођени Америком и моћним мултинационалним компанијама су у паници. Западни свијет и САД дрма криза и рецесија којој се не види излаз, а земље БРИКС-а јачају из дана у дан, криза их само окрзнула. Јесте, тачно је, Америка и даље, појединачно гледано, држи примат на глобалној сцени. Али докле? Ако се овако настави, не задуго. Чак је и поменути идеолог глобализма, Бжежински, прогнозирао да ће у наредне 2-3 деценије изгубити примат водеће силе у свијету. А шта су двије деценије?! Распад СССР-а као да се десио тек јуче.

Аналогно томе, против Русије се води агресиван и бескрупулозан „специјални рат“. Америчка пропагандна и обавјештајна машинерија не мирују. Свакодневно се у свјетским „мејнстрим“ медијима емитује на десетине репортажа и прилога које Русију приказују као тоталитарно друштво којим ауторитарно влада само један човјек. Свакога дана објави се на стотине чланака који говоре о кршењу људских права у Русији, медијским неслободама и ликвидацијама „независних“ новинара и политичких неистомишљеника.

Американци иначе имају потпуно морално право да на овај начин критикују друге јер су веома познати по поштовању људских права и слобода. То најбоље знају десетине милиона жртава страдалих у њиховим војним интервенцијама или кризама које су изазвали широм свијета у последњих 60 година. Нешто контам, да су за то вријеме побили много више људи него Хитлер од 1933 до 1945. А кажу да су у САД-у својевремено ловили и и убијали комунисте као зечеве (тзв. „лов на црвене вјештице“). Кажу да је у тим хајкама страдало око 500000 људи.

Но, да се вратим Русији. 4. марта тамо су заказани предсједнички избори. Вјероватноћа да се Путин поново неће наћи на предсједничком мјесту, једнака је могућности да Марјан Ристичевић постане предсједник Србије. Запад се покушава мијешати у изборни процес, а Путин им поручује да се окану ћорава посла и да радије тај новац утроше у „санацију“ сопствених економија. Што се самог Путина тиче циљеви су већ постављени. Изградња јаке и просперитетне Русије 21. вијека, модернизација свих сфера живота, инвестирање у индустрију, индустрију оружја, високу технологију, нанотехнологију и оно што је најважније, стварање јаке економије независне од сировинског сектора. Прије свега, то се односи на прерасподјелу средстава из сировинског сектора у прерађивачки, производни, онај који ствара додатну вриједност.

Када у марту наредне године, по трећи пут, постане предсједник Руске федерације, Владимир Владимирович Путин ће испунити већину обећаног. Његова политика у претходних 12 година то нам обећава. Русија је у том периоду успијела да постигне такав степен и динамику економског развоја, какву је могла (по анализама озбиљних стручњака и економиста) да достигне тек у периоду од 2030 до 2040. Путин је то урадио 2008.

Зато ми је идол.

Коријени нацизма у Ханекеовим филмовима

2011-12-05T23:22:00.000+01:00

Након рецензије Драгојевићеве "Параде", Драган Вучић нас упознаје са радом и стваралаштвом чувеног њемачког редитеља Михаела Ханекеа.

Пише: Драган Вучић

Ако сте се родили и одрасли у Југославији или неком од њених отпадака, онда вјероватно мислите да Нијемци не знају ништа друго него да стријељају ђаке и праве аута.

Михаел Ханеке је рођен 1942. године у Минхену, Трећи Рајх. Одрастао је у породици умјетника у Винер Нојштату, Аустрија, некада Трећи Рајх. Сви филмови које је овај редитељ снимио баве се профилима људи, тачније умовима људи, наличним онима због којих је поменути Трећи Рајх настао. Ипак, ово не треба посматрати тако круто. Нити један од његових филмова се не бави директно темом другог свјетског рата, ни Хитлерове Њемачке. Само један од њих, додуше на врло загонетан начин, са приличне временске дистанце, прича о томе. Теме социјалног застрањивања су, независно од времена дешавања, преокупација његових филмова.

И поред широког стваралачког опуса, три дјела су обиљежила његов рад:

Забавне Игре (Funny Games, 1997.)

Срећна породица одлази са својим псом у своју буржујску викендицу да проведу викенд и врате се са њега још срећнији. Једног јутра, на врата им долазе два младића, одјевена у бијело, да замоле за неколико јаја. Након тога, почиње садистичко иживљавање над њима. При том све снимају и јако су сталожени, не губећи манире. Цијела радња филма, потом, јесте прилично бесмислена. Заправо, права порука је тежња за осјећајем надмоћи, толико присутна код људи одраслих под притиском средине, а првенствено родитеља. Родитељи културних момака одјевених у бијело који убијају недужне људе по кућама, се овдје, додуше, не помињу, али изглед и понашање ове двојице тешко да нам оставља неку дилему. Још провидније је то у америчком римејку из 2008. године, гдје су насилнике чак и почешљали слично Хитлеру (ваљда је морало због публике). У осталом, филм је готово идентичан њемачком оригиналу. Што се тиче остатка радње, они ту наглабају још о клишеима из трилера чији сценарио подсјећа на овај. На крају побију цијелу породицу. Пошто расплет народу не бијаше јасан до краја, редитељ је био толико љубазан да напише краћи есеј о филму који је по њему ''опомена за претјерано насиље у медијима данас''. Овај есеј можете пронаћи на интернет страници америчког римејка, наравно.

Професорица Клавира (La Pianiste, 2002.)

У врло тјескобној атмосфери, филм нам доноси причу о средовјечној професорици клавира, Ерики, која живи са мајком у херметички затвореном свијету у којем нема мјеста за мушку чељад. Однос са мамом, погађате, није сјајан. Ријеч је о сенилној и психички поремећеној баби која Ерику ментално терорише. Ерика се, и поред свог осредњег изгледа и низа очитих фрустрација, допада Валтеру, њеном студенту. Но како је Ерика строг предавач и јако резервисана особа, она га игнорише. Заправо, када побјегне од мајке и осталих које је познају, Ерика је перверзњак и воајер који посјећује порно-биоскопе на отвореном, како би могла да посматра парове како опште и мириши искориштене марамице посјетилаца. Ипак, након неког времена, шаље Валтеру писмо у којем га отворено позива на дружење. Да би, већ поменута потреба контроле и надмоћи над другим, стечена одрастањем у нормалној и здравој средини, била потпуна, она Валтеру поставља правила којих треба да се придржава ако жели да се виђа са њом. Временом, ова мушке руке жељна жена, постаје посесивна, па на најподмуклије начине кидише на дјевојке које се, иначе, роје око наочитог плавушана. На концу, Валтер схвати да се, заправо, састаје са монструмом умјесто са неком од нормалних дјевојака које га окружују, те одлучи да прекине. Крај је прилично мучан. За оне које нису гледали, овај филм није типичан ''урадак'' који би експлицитним сценама секса и насиља тебао да изазове медијску пажњу. Акценат је стављен на сексуалне девијације. Како је редитељ човјек чију креативну страну очито интересују крајности људског понашања, по могућности стрпане у једно тијело, одлучио се да та особа буде жена. Валтер је скроз нормалан.

Бијела Врпца (Das weisse Band, 2010.)

Према сопственом признању, редитељ је овај филм спремао цијелих десет година. Испрва је мислио да направи мини-серију, али се одлучио на бољи избор, па је направио подугачак филм. Према сопственом признању редитеља, такође, овај филм говори о ономе што се, барем у секвенцама, да наслутити у готово свим његовим филмовима-фашизму. Филм је смјештен у протестантско село на сјеверу Њемачке, у мјесецима који претходе првом свјетском рату. Прича почиње нарацијом која каже да ''се неки догађаји који су се тада дешавали у селу можда могу повезати са догађајима који су се послије десили''. Наратор приче је сеоски учитељ, у то вријеме момак за женидбу и за тадашње поимање морала врло либерална особа окренута искључиво секуларном одгоју дјеце. Насупрот њега је сеоски парох, строг и ригидан лик, само један од мноштва таквих тада. Погађате, парох ужива углед у селу и беспоговорно поштовање у својој породици. У систему крутих и тачно дефинисаних правила, парох је изабран за главног васпитача, стуб друштва, колектива, како своје многобројне породице, тако и школске дјеце. Дјеца одрастају под пресијом и страхом од казне, са страхом се обраћајући својим родитељима, које чак и персирају. Казне на које смо сви навикли као дјеца од родитеља (када због неке грешке одмах добијемо батине) овдје нису такве. Глава породице службено саопштава дјеци казну, као и тачно вријеме када ће бити извршена, тако их мучећи и психички. Дјечак, који улази у пубертет се веже за кревет, да не би могао да упражњава своје надолазеће сексуалне нагоне. Са друге стране каста моралних родитеља вара своје брачне партнере, крије своју ванбрачну дјецу добијену са полусвијетом којег на улици и не примјећује, блудничи над сопственом дјецом... Супротно уобичајеним нормама, дјеца се овдје не оправдавају од злочина. Притиснути редом, радом и стегом, натјерани да беспоговорно прихватају ауторитет, принуђени су да једни према другима поступају како се поступа према њима. У таквој атмосфери је одрасла генерација која је, само неколико десетина година касније, здушно подржала идеју која им је обећавала реваншизам за којим су толико чезнули, а свијет гурнула у крвави рат. Филм је, свакако, један од најзначајнијих у првој деценији ХХI вијека.

Још двије ствари. Прва, политичко опредјељење редитеља ми није познато. Не бих рекао да је десничар, већ се бави анализама исте, јер је по порофесији-психолог, али то није ни битно. Друга. Музика за филмове је јако добро одабрана и готово увијек класична. Иначе не волим класику и уопште се у њу не разумијем, али овдје добро чучи. Зна Швабо.

FIFA „ZLATNA LOPTA“ 2011 – MESI ILI RONALDO

2011-11-26T10:59:00.004+01:00

Još jedan gostujući autor na mom blogu. Ovoga puta radi se o specijalisti za sport Borisu Latinoviću koji nam daje svoj osvrt i najavu predstojećeg izbora najboljeg fudbalera svijeta

Već Viđeno

Piše: Boris Latinović

FIFA je nedavno objavila spisak od 23 fudbalera, koji su ovogodišnji kandidati za osvajanje nagrade, koja od prošle godine ima zvanični naziv „FIFA Zlatna lopta“ (FIFA Ballon d'Or). Riječ je o službenom izboru za najboljeg fudbalera u svijetu u jednoj kalendarskoj godini. Ovaj spisak će 5. decembra u Parizu biti redukovan na tri konačna i glavna kandidata za nagradu, dok ćemo 9. januara. 2012. godine, na svečanosti u Cirihu i zvanično saznati ime najboljeg svjetskog fudbalera u 2011. godini. Među ovogodišnjim kandidatima, u prvom planu su svakako „Barselonin“ Lionel Mesi i „Realov“ Kristijano Ronaldo, koji su i u prethodne tri godine osvajali ovo priznanje. Ukoliko nagrade i ove godine ode u ruke Mesija (što je veoma relano), Argentinac će postati tek drugi igrač u istoriji (nakon Mišela Platinija), koji je ovo priznanje osvajo tri puta uzastopno. Osim njih, ova nagrada je po tri puta još pripala dvojici Holanđana (Johanu Krojfu i Marku Van Bastenu) ali je oni nisu osvajali u nizu. Zanimljiv je podatak, da evo već drugu godinu zaredom, Italijani nemaju nijednog fudbalera među pretendentima na ovu nagradu, dok čast Engleza brani samo Vejn Runi.

Mesi&Ronaldo – propagandno silovanje: U samom vrhu svjetskog fudbala (i svemu oko njega), posljednje četiri godine gotovo sve je u znaku Lionela Mesija i Kristijana Ronalda. Pretjerali bi, ako ne bi spomenuli: Runija, Ćavija, Inijestu, Vilju, Forlana, Suareza, Nanija... ali Mesi i Ronaldo su ipak fudbalski (industrijski) svijet za sebe, dok su ostali tu čisto iz protokolarnih razloga i da ispoštuju samu formu. Mnogobrojni rekordi u postizanju golova, koje obojica obaraju iz sezone u sezonu, drže ih naprosto neprikosnovenima. Nema dilema, da je „zdrav rivalitet“ između njih dodatno potpaljen činjenicom što igraju za dva najveća španska kluba. Možda bi se Katalonci uvrijedili na ovakvu klasifikaciju i konstataciju, ali državne granice su trenutno takve kakve jesu.

Mesi je prošle godine osvojio „Zlatnu loptu“, ali je to izazvalo mnogo kontroverzi. Svi su se, objektivno, zapitali šta je sa Ćavijem ili Inijestom koji su sa Španijom osvojili Mundijal ili sa Snajderom, koji je sa „Interom“ osvojio „Ligu Šampiona“, a sa Holandijom stigao do finala SP-a u Južnoj Africi. Stekao se utisak da se Mesi, uz sve svoje nesporne vrhunske fudbalske kvalitete, bespotrebno forsira i proglašava najboljim u godini kada to objektivno nije zaslužio. Na djelu je bilo čisto „marketinško silovanje“, jer kako opravdati toliki novac koji je u igri od strane gomile svakojakih „lešinara“, a sve na ime brenda „Lionel Mesi“.

Još ekstremnija situacija je sa Kristijanom Ronaldom. Parfemi, ulja, pjene za brijanje... još samo fali da počne reklamirati priglavke i svinjsku mast i da tako zaokruži svoju „svestranost“. Njih dvojica jesu trenutno najbolji fudbaleri na planeti, ali što je previše, previše je! Ako tu još dodamo i to, da „Barselona“ ima čak osam igrača (Mesi, Abidal, Pike, Alveš, Fabregas, Inijesta, Ćavi i Vilja) koji su u trci za „Zlatnu loptu“, a „Real“ pet (Ronaldo, Kasiljas, Alonso, Ozil i Benzema), onda to već postaje krajnje degutantno.

Evolucija „Zlatne lopte“: Trofej „Zlatna lopta“ je godišnja fudbalska nagrada francuskog sportskog lista „Frans fudbal“, koja se od 1956. do 2009. godine dodjeljivala najboljem igraču u protekloj kalendarskoj godini. Odluku o tome ko je najbolji, donosili su sportski novinari. Nagradu je ustanovio novinar „Frans fudbala“ Gabriel Hanot, koji je 1956. godine zamolio svoje kolege da glasaju za igrača godine u Evropi. Prvi trofej, otišao je u ruke legendarnog i neuništivog Engleza, Stenlija Metjusa. Novinari su u početku mogli glasati samo za evropske igrače koji igraju u evropskim klubovima, što je značilo da su veličine poput Pelea i Maradone, bili uskraćeni da budu u konkurenciji za ovu nagradu. Ova rigidna pravila su promjenjena 1995. godine i dopušteno je glasanje za neevropske igrače, koji igraju u evropskim klubovima. Te iste godine, nagradu je osvojio Liberijac Žorž Vea, koji je nastupao za „Milan“. Dvije godine kasnije, Ronaldo (originalni) je postao prvi Brazilac koji je osvojio ovu nagradu, da bi se pravila opet promjenila 2007. godine, kako bi u konkurenciju ušli igrači bilo koje nacionalnosti i iz bilo kojeg kluba na planeti. Posljednji dobitnik „Zlatne lopte“ bio je upravo Mesi (2009. godine), da bi se od prošle godine ova nagrada spojila sa izborom FIFA za fudbalera godine, zbog sličnosti nagrade i dobitnika. Biće zanimljivo vidjeti, ko će dobiti nagradu u konkurenciji za najboljeg trenera, gdje su kandidati: Žozep Pep Gvardiola („Barselona“), Aleks Ferguson („Mančester Junajted“), Žoze Murinjo („Real Madrid“) i Visente del Boske (selektor Španije). Gvardiola je veliki favorit, jer je sa „Barselonom“ osvojio „Ligu Šampiona“ i nacionalni šampionat.

Planetom trenutno vlada „Barselonizacija“. Kao što su nekada na globalnom nivou harali košarkaši „Čikago Bulsa“ sa Majklom Džordanom i Filom Džeksonom, danas to rade fudbaleri „Barselone“. Neko uživa gledajući takve timove koji su stekli status istinske imperije, a nekome se to gadi do krajnjih granica. Sami odaberite u koju grupu spadate.

Нови филм Срђана Драгојевића је реклама педерима

2011-11-20T23:18:00.002+01:00

Како сматрам да већина филмова који се снимају у Србији последњих година праве непоправљиву штету угледу државе, а онда и цијелог народа, престао сам да их гледам. Нема сумње, многи од тих филмова шаљу нам потпуно погрешне политичке, етичке и моралне поруке. Какву поруку носи нови филм Срђана Драгојевића "Парада", заиста не знам. Нисам га гледао, могу само претпоставити. Мој пријатељ Драган Вучић одгледао је ово "остварење" и одлучио на ироничан и сатиричан начин да нам протумачи његову поруку, односно да изнесе сопствено виђење филма. Текст је јако квалитетан и исплати га се прочитати до краја.

Пише: Драган Вучић

Овако иде филм: Лимун (Никола Којо) је власник џудо клуба и заштитарске агенције, а испред свега мушкарчина, српски патриота, ратни ветеран и ратни профитер. Не боји се никога осим Бисерке (Христина Поповић), његовог средства са којим покушава да оствари други, срећнији брак, пошто му је први, пропали, донио жену наркоманку и сина неонацисту. Све тече по плану док његова нада за љепши брачни живот, иначе склона новотаријама и истрајна у намјери да јој будућа породица буде европски устројена, не посјети агенцију за организовање свадбених весеља, коју, гле, води извјесни Мирко Дедијер (Горан Јевтић). Мирко је хомосексуалац, што, је л', подразумјева савремене свјетоназоре, те са Бисерком одмах нађе заједничку ријеч. План њих двоје је да се направи отклон од стандардне српске свадбе под чадором, идеје коју ватрено и патриотски брани Лимун. Свадба треба да буде авангардна и достојна реномеа једне европски орјентисане козметичарке каква је Бисерка. Мирко је, осим што је креативан (осмишља свадбе) и политички активан (предсједник је локалног геј удружења). Он, са својим сарадницима, истомишљеницима и сапатницима, међу којима је његова друга половина, Радмило (Милош Самолов), покушава да организује геј параду. Од самог старта су изложени притиску јавности и десничарских организација, које им пријете линчом у случају одржавања параде. Полиција одбија да штити скуп, јер је српска полиција заостала и примитивна, нетрпељива према људским слободама и различитостима. Једина нада им је Лимун и његова заштитарска агенција. Лимун са гнушањем одбија. Мирко уцјењује Бисерку одбијањем да организује свадбу, Бисерка добија нервни слом и оставља Лимуна. Лимун, иако овјенчан ратном славом, традицијом и мушкошћу, попушта својој љепшој половини и пристаје. Међутим, радници агенције одбијају да обезбјеђују скуп, јер су они, као и полиција, нетрпељиви према свему што је различито и чини свијет љепшим. Лимун је принуђен да крене на пут са горе поменутим Радмилом, не би ли скупио људе са којима се, прије петнаестак година гледао преко нишана. Како је херој Лимунова калибра видио многе сукобе, избор је пао на Хрвата, муслимана и Шиптара (Г.Навојец, Д.Аћимовић, Т.Михајловски). Након низа комичних ситуација, са шалама и стереотипима из ''Курсаџија'', они долазе у Београд, проводе неко вријеме са организационим одбором геј параде, уче их да се бране од насиља које им болесни сународници спремају, дијеле дом са њима, забављају се и шале. У том периоду, ови пси рата, кољачи, националисти и хомофоби схватају да се, заправо, одлично слажу са људима које су презирали до јуче. Дође и парада, дође и бој. На једној страни ћелаве главе, плави дресови једног београдског клуба, иконе, тетоваже, српске, византијске и нацистичке заставе. Они су Србија Сада. На другој страни су уредно почешљане шишкице, мајице њежних боја, политички коректне пароле, перлице око врата и заставе дугиних боја. Са њима су Лимун и братија. Они су Србија Будућности. Заставе се помјешаше, Србија Будућности однесе побједу над Србијом Сада. У боју паде и Мирко Креативни и Политички Активни. Неко га баци низ степенице као и оног несрећног Француза, ономад. Исплакаше се сви још мало и филм се заврши.

Глупо је, зар не? И жалосно је, ако се узме у обзир да филм потписује некада највећа нада српске кинематографије-Срђан Драгојевић. Да се разумијемо, овакве филмове нам свјетска комерцијална кинематографија сервира сваки дан. Битно је довести људе у кино да се исмију и

плате улазницу. Мјерило успјеха-зарада на биоскопским благајнама. Срђан Драгојевић је, сјетиће се многи, био човјек којем је Оскар за најбољи страни филм измакао сплетом одређених политичких околности. Након тога, Срђан је снимио још један сјајан филм. Био је другачији, његови филмови нису имали хероје, толико типичне за неке наше ''успјешне'' редитеље, које је владајући режим волио, чини ми се баш због тих хероја. Он није имао хероје и био је успјешан. То нама, Србима, бијаше ново. Како смо, као народ, попаљиве природе, рекли смо да ће он бити најбољи. Дали смо му паре да сними наш највећи ратни филм о томе како мали српски народ таре десет пута јачег Швабу. Ми волимо да се шепуримо пред јачима, па смо му дали пуно пара. За те паре је Срђан снимио један диван љубавни филм. Крв је изостала, али како смо склони сузи колико и сабљи, опростили смо му. Није било потеребе да се правда.

Неки дан у кину ''Парада'', то је ово на почетку о чему сам накуцао готово цијелу страницу. Одем ја. Почело. Пуна сала. Прича Којо глупости. Смију се људи. Смијем се и ја, смијешно, шта ћу. Полако, на перфидан начин прича, од вица, добија политичку димензију. Озбиљну. Говори се о оправданости параде о којој сам писао. Говори о томе шта код нас не ваља. Не ваља, на примјер, бити спортиста, џудиста, јер онда ломиш људима кости, па си сељак. Ваља бити њежан и не користити мишић(е). Не ваља икона на зиду, јер то је средњи вијек и религија, црква, ломаче инквизиције. Ваља гајба са вазама из Танзаније и увијек свјежим цвијећем. Не ваља Звезда на кључевима, јер је Звезда рат, четник, Аркан, нож, жица, Сребреница. Ваља рози медо, поштујмо, ипак смо различити. Шалим се мало, ово су неки мотиви који су ми привукли пажњу. Претпоставићете који су карактеристични за кога. Оно што ми смета јесте неукусан начин коришћења истих. Зашто таква бурлеска? Је ли просјечан Србин магарац као Лимун? Је ли просјечан Србин хомосексуалне орјентације склон носању розих медвједића на кључевима и феминизираним покретима? Ја бих рекао да није.

Разумијем да филм анализира свијет хомосексуалаца и хетеросексуалаца. То ми не смета. Напротив. Постоје многи добри филмови који се, на неки начин, баве том темом (Капоте, нпр.). Оно што ми јако смета јесте приказивање ове двије сексуалне групе онаквим каквим нису. Кроз неки хумор се хоће прићи плебсу, да би он лакше схватио да је геј парада нормална ствар. Није нормална ствар. Хомосексуалци јесу нормална ствар, увијек су постојали и постојаће. Понашају се у оквирима оног што се, према данашњим мјерилима вриједности, сматра нормалним. Не носе меде розе и свјеже цвијеће (говорим о мушкарцима хомосексуалне орјентације), гледају фудбал, неки чак имају и дјецу. Ријеч је, дакле, о помодном хомосексуализму, то је овај са медама, вазама и цвијећем. Геј парада, рекох, није нормална ствар. Не треба јој давати оволики медијски публицитет и треба је забранити.

Медијски публицитет (који јој и овај филм даје) јој треба укинути јер постоји много битнијих ствари на овим просторима о којима треба причати. Људи гладни, немају посла, најбоља радна мјеста се добијају преко штеле, појединци пуне џепове, ако нешто ланеш против Њих, сва врата су ти затворена. Основна људска права су нам ускраћена. Демократије, дакле, ни у траговима. И сад, неко од Њих се сјетио да би организовање геј параде показало раји да земља корача ка крајњим начелима демократије, а земља се заковала на основним... Могло је и о томе да се сними понешто. Пробао Ристовски скоро, цијеним идеју, али се запетљао мало.

Забранити геј параду треба јер то не поларизује људе око неке корисне идеје. Поларизује их око исте сексуалне орјентације. Побогу, зар се на неки политички скуп и протест позивају искључиво хетеросексуалци? Дакле, та окупљања се раде са циљем да се избори легитимитет ходања кроз град и јавног арлаукања: ''Ја сам геј!'', другим ријечима, ни због чега битног. Управо то ради и овај филм. Истом логиком се водећи, онда требамо пустити и педофиле, садисте, мазохисте, содомисте и друге да ходају градом и показују одлике свог сексуалног клана. Могло је и о томе да се сними понешто. Можда и хоће...

Све ове ствари које сам написао боду очи док гледате филм. Заправо, мени јесу. Морао сам све ово да напишем, јер, двочасовни снимак који сам одгледао у кину се може окарактерисати као реклама за једну групу људи, никако као филм. Ако се баш мора окарактерисати као филм, онда се може казати да ће бити озбиљан такмац неком наредном наставку ''Америчке Пите'', ништа више. На концу свега, примјетио сам да је добар дио људи, који су филм гледали са мном, има прилично позитиван став на поруку коју нам филм шаље. То су људи који се, хтјели ми то признати или не, свакодневно гнушају на хомосексуализам и параду. Дакле, успјело је.

Срећом да сам, онако изнервиран, из кина отишао равно на курс њемачког језика. Недуго потом, било ми је боље.

"Hladni rat" sa osvrtom na američke i sovjetske lidere u tom periodu

2011-11-20T21:01:00.004+01:00

Period "Hladnog rata" karakterisali su, uslovno rečeno manji ratovi, vođeni daleko od teritorija tadašnjeg SSSR-a i SAD-a. Pored indirektnog vođenja ratova na tuđim teritorijama, ove dvije supersile međusobno su se optuživale po raznim osnovama. S jedne strane, SAD su optuživale SSSR zbog širenja komunizma, dok je SSSR optuživao SAD zbog imperijalizma i kontrarevolucije. Iako direktnog sukoba nije bilo, vođeni su krvavi ratovi u Koreji, Vijetnamu i Avganistanu.

Piše: Bogdan Elez (Богдан Елез)

Ovi ideološki i interesni sukobi dvaju sila, najviše su se reflektovali kroz naoružavanje strana koje su podržavali u pomenutim ratovima. "Hladni rat" je bio na svom vrhuncu od 1948. do 1953. kada je došlo do "Berlinske blokade", formiranja NATO, pobjede komunista u kineskom građanskom ratu i Korejskog građanskog rata. Druga faza napetosti između velikih sila osjetila se u periodu od 1958. do 1962. uslijed Kubanske krize. Kasnije faze "rata", u 70-im i 80-im, bile su dosta fleksibilnije i relaksiranije. U tom periodu bilo je dosta kontakata između zaraćenih strana, gdje se pregovaralo o ugovorima o kontroli naoružanja. Dolazak Mihaila Gorbačova na vlast 1985., mnogobrojni ekonomski i politički problemi doveli su do raspada i SSSR-a i prestanka "Hladnog rata"

Josif Visarionovič Džugašvili Staljin (1878-1953)

Nezadovoljan raspodjelom interesnih sfera nakon rata, formira "Komunistički informacioni biro (Kominform)", "Informbiro" kao socijalistički blok koji je trebalo da ponovo objedini komunistički svijet poslije raspada "Kominterne" (koja je okupljala komunističke partije SSSR-a, Istočne Njemačke, Čehoslovačke, Bugarske i Jugoslavije. Na taj način, Staljin je pokušavao da ojača svoj uticaj u centralnoj i istočnoj Evropi.

Hari S. Truman (1884-1972)

Truman je bio 33. predsjednik SAD u periodu od 1945. do 1953. Njegov mandat obilježili su brojni i važni istorijski događaji: kapitulacija Njemačke, bacanje atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, kapitulacija Japana, kraj Drugog svjetskog rata, osnivanje UN, Maršalov plan o obnovi Evrope, početak "Hladnog rata", stvaranje NATO saveza i Korejski rat. Trumanova doktrina zasnivala se na zaustavljanju širenja komunizma, koji je pored Istočne Evrope, prijetio da se proširi na Grčku, Tursku, pa i Italiju koje su se nalazile u interesnoj sferi SAD i Zapada. U tom smislu, za SAD je bio značajan "Maršalov plan", jer je Truman tvrdio da se komunizam širi u ekonomski nerazvijenim zemljama. Trumanovom doktrinom, Amerikanci šire sferu svog uticaja na cijeli svijet, a sprovođenje pomenute doktrine se ogleda i kroz slanje vojne pomoći Turskoj i Grčkoj. To je značilo da se američki nacionalni interesi mogu braniti na svakoj tački na svijetu. Neki istoričari izlaganje Trumanove doktrine smatraju početkom "Hladnog rata".

Maršalov plan

Ovaj plan službeno je nazvan "Plan evropske obnove", a bio je složeni plan SAD-a o obnovi poslijeratne Evrope i suzbijanju uticaja komunizma nakon Drugog svjetskog rata. Zadatak izrade plana dobio je tadašnji državni sekretar (i bivši načelnik generalštaba američke vojske) Džordž Maršal i njegove kolege iz Stejt departmenta, prije svega Vilijem Klejton i Džordž Kenan. SAD su insistirale da evropske zemlje sarađuju i da i druge zemlje imaju koristi od njemačkog uglja za fabrike i grijanje. Amerika je odobrila 13 milijardi dolara pomoći za ukupno 16 zemalja tokom četiri godine, što je u današnjem novcu iznosilo oko 100 milijardi dolara.

Nikita Sergejevič Hruščov (1894-1971)

Hruščov se na čelu SSSR-a nalazio od 1953 dao 1964., a od 1958. do 1964. bio je i premijer. Pratio je reformski kurs, a na 20. partijskom kongresu, 23. februara 1956., svojim čuvenim «tajnim govorom» šokirao je delegate, jer je tom prilikom odbacio kult ličnosti koji je okruživao Staljina i optužio ga za masovna ubistva i deportacije počinjene tokom «velikih čistki». Staljina je takođe optužio za njemačku invaziju u Drugom svj.ratu, kao i za raskid sa SFRJ. Hruščov je amnestirao političke zatvorenike i osuđenike, rasformirao je brojne zatvore i na taj način uštedio milione rubalja. Velike površine u Sibiru, Uralu i Kazahstanu dao je na upotrebu poljoprivrednicima. U spoljnoj politici promovisao je doktrinu miroljubive koegzistencije, praćenje sloganom "stići i prestići Zapad". U unutrašnjoj politici i ekonomiji nastavio je politikom "čvrste ruke", kao i u zemljama srednje i istočne Evrope. Sovjeti su 1956. intervenisali u Mađarskoj i ugušili ustanak, 1956. tokom «Suecke krize» podržali su Egipat. 1961. godine, Hruščov je odobrio zatvaranje granice oko zapadnog Berlina, što je dovelo do izgradnje «Berlinskog zida». Kada je uspostavi «Varšavski pakt», odnosi sa SAD su se dodatno zaoštrili jer je insistirao na razvijanju nuklearnog, umjesto konvencionalnog naoružanja. To je dovelo do postavljanja sovjetskih nuklearnih raketa na Kubu, što je iniciralo čuvenu "Kubansku raketnu krizu". Nakon povlačenja i popuštanja Amerikancima, Hruščov je izgubio podršku KGB-a i konzervativnih članova Komunističke partije, da bi oktobra 1964. u zavjeri organizovanoj od strane Suslova bio smijenjen sa dužnosti predsjednika Vlade i stranačkog vođe. Potom je optužen za mnogobrojne političke greške, uključujući tu i tzv. «Kubansku krizu» i dezorganizaciju ekonomije, prvenstveno u poljoprivrednom sektoru.

Dvajt Dejvid "Ajk" Ajzenhauer

Bio je predsjednik SAD u periodu od 1953. do 1961. godine. Proslavio se u Drugom svjetskom ratu uspješnim komandovanjem savezničkim snagama u zapadnoj Evropi. Važio je za okorjelog antikomunistu, ali i pragmatika. 1953. godine je, koristeći smrt Staljina, dogovorio primirje kojim je završen «Korejski rat». Umjesto obaranja i suprotstavljanja komunizmu putem oružane sile, Ajzenhauer je preferirao diplomatiju, kao i tajne operacije CIA-e. Takva politika urodila je plodom već 1953., jer ja aktivnostima CIA-e srušen iranski nacionalistički premijer Mosadeh i instaliran pro-američki raspoloženi šah Mohamad Reza Pahlavi. Godinu dana kasnije u Gvatemali je CIA uspješno srušila ljevičarski režim predsjednika Arbenza.

Iako je i prilikom «Suecke krize» i antikomunističke pobune 1956. god. u Mađarskoj, Ajzenhauer nastojao smiriti tenzije, «Hladni rat» je eskalirao. Sovjetsko lansiranje «Sputnjika» 1957. je protumačeno kao sovjetska prijetnja, ali i kao povod da se sledeće godine osnuje NASA i započne svemirska trka između dvije supersile. Godine 1959. je na Kubi revolucijom na vlast došao Fidel Kastro i tako u neposrednom susjedstvu Amerike stvorio režim blizak SSSR-u.

Džon F. Kenedi (1917-1963)

Kenedi je u aprilu 1961. naredio invaziju na Zaliv svinja na Kubi kako bi izvršio vojni pritisak na kubanskog lidera Fidela Kastra. To je iniciralo «Kubansku raketnu krizu», kojom je svijet bio doveden na ivicu nuklearnog rata. Stvar je rješena tako štoje SSSR povukao oružje i zauzvrat dobio garanciju od SAD da neće napasti Kubu.

Nastojeći poboljšati svoj i rejting svoje zemlje, Kenedi je započeo projekt «Apollo» koji je imao za cilj da dovede američke astronaute na mjesec prije isteka 1970. 20. jula 1969. američki astronaut Nil Armstrong uspješno je izvršio let «Apolom 11» i spustio se na mjesec, štoje svakako bio i najveći uspijeh Kenedijeve ere. Kenedi je ubijen 22. novembra 1963. u Dalasu. Cijeli svijet je bio šokiran.

Lindon Bejns Džonson (1908-1973)

Nalazio se zajedno sa predsjednikom Kenedijem kada je ovaj ubijen, a samo nekoliko sati kasnije položio je zakletvu u avionu i postrao 36. predsjednik SAD. Iako su mu mnogi zamjerali da ga je na vlast doveo Kenedijev ubica, on je vješto iskoristio zasluge svog prethodnika, koga je predstavljao kao mučenika, a sebe kao promotera njegove politike. Džonson je tako, uz diskreditovanje svog protivkandidata i zalaganjem za obiman program socijalnih reformi, osvojio 61% glasova i do tada rekordnu pobjedu na predsjedničkim izborima. 1965. god. odobrio je slanje redovnih američkih trupa u Vijetnam što je izazvalo eskalaciju «Vijetnamskog rata», koji je prijetio da se proširi i na otvorenu konfrontaciju sa SSSR-om i NR Kinom. Ogromni troškovi rata u Vijetnamu spriječili su sprovođenje bilo kakvih socijalnih reformi posustale američke privrede. 1968. godinu (sa američkog aspekta) obilježila je ofanziva «Vijetkonga», invazija trupa Varšavskog pakta u Čehoslovačku, kao i pregovori sa Sjevernim Vijetnamom u Parizu kako bi se pronašlo diplomatsko rješenje krize. Nije se ponovo kandidovao, pa je tako lako omogućio republikancu Ričardu Niksonu da sa lakoćom trijumfuje na izborima.

Leonid Iljič Brežnjev (1906-1982)

Bio je lider SSSR-a od 1964. do 1982. Nastojao je vratiti zemlju socijalizmu koji je postojao prije Hruščovljevih reformi, a svoju želju da postane nasljednik Staljina dokazuje uzimajući za sebe titulu Generalnog sekretara Komunističke partije. Počinje sa zatvaranjem političkih protivnika, a u krvi je ugušio «Praško proljeće» 1968. godine i češke reforme poznate kao «socijalizam sa ljudskim likom» koje su naišle na široku podršku društva, uključujući i radničku klasu. Brežnjev je poznat po doktrini ograničenog suvereniteta. Ova doktrina glasi: "kada snage koje su neprijatelji socijalizma pokušaju preokrenuti razvoj neke socijalističke zemlje u pravcu kapitalizma, onda to nije samo problem te zemlje, već zajednički problem i briga svih socijalističkih zemalja".

Ričard Nikson (1913-1994)

Republikanac i predsjednik SAD od 1969. do 1974. Smatrao je kako SAD moraju iskoristiti ideološki , a od kraja 80-ih i tinjajući oružani sukob SSSR-a i Kine. Kinu je posjetio 1971., susreo se sa Mao Ce Tungom i omogućio Kini da postane stalni član UN-a. Taj je proces označio početak kineskog otvaranja prema svijetu. U tom periodu, plašeći se američko-kineskog saveza, SSSR je reagovao pomirljivom politikom prema SAD, pogotovo u oblasti nuklearnog naoružanja. Pod Niksonovom vladom su sklopljeni važni sporazumi o razoružanju, a dvije supersile su intenzivirale proces koji se u diplomatiji naziva detant. Ipak, najviše je ostao upamćen po tome što je bio prvi i do sada jedini američki predsjednik koji se povukao sa dužnosti pod pritiskom «impičmenta» (opoziva) avgusta 1974. Njegova ostavka bila je posljedica afere «Votergejt» (Watergate).

Džerald Rudolf Ford (1913-2006)

Ostao je upamćen u istoriji kao jedini neizabrani američki predsjednik. Njegov mandat karakterisalo je američko povlačenje iz Vijetnama (evakuacija ambasade iz Sajgona) i preuzimanje Laosa i Kambodže od strane komunista. U periodu od 1969. do 1977. državni sekretar je bio Henri Kisindžer.

Džejms Džimi Karter (1924- )

Kada je Karter izabran za predsjednika činilo se da Sovjeti vode u «Hladnom ratu». Njegov mandat trajao je od 1977. do 1981. godine, a 2002. nagrađen je Nobelovom nagradom za mir. Za razliku od moralno dvolične, realističke politike Niksona i Kisindžera, njegova je zamjenjena insistiranjem na ljudskim pravima kao najvažnijem standardu međunarodnih odnosa. Osnovni cilj njegove politike bio je popraviti položaj SAD u svijetu, koji je bio uzdrman porazom u Vijetnamu, kao i podrškom krvoločnim diktatorima u zemljama «trećeg svijeta». Takođe, nastojao je oslabiti sovjetske diplomatske pozicije, pogotovo na strateški važnom Bliskom istoku. U tu svrhu je inicirao mirovne pregovore između Egipta i Izraela koji će 1978. završiti sporazumom iz Kemp Dejvida i povlačenjem izraelskih trupa sa okupiranog Sinaja. Karter se nadao da će taj sporazum poslužiti kao model ostalim arapskim državama, odnosno da će trajno rješiti izraelsko-arapski problem, koji je zbog podrške SAD Izraelu, arapske zemlje gurao u naručje Sovjeta. Period njegovog mandata okarakterisale su Iranska islamska revolucija iz 1979., sovjetska invazija na Avganistan, naftna kriza, stagnacija ekonomije i povećanje broja nezaposlenih što je dovelo do ekonomskog fenomena zvanog «stagflacija». U znak protesta bojkotovao je olimpijadu u Moskvi, dok je njegov savjetnik za nacionalnu bezbkednost Zbignjev Bžežinski organizovao CIA-inu operaciju naoružavanja avganistanskih mudžahedina. CIA i druge američke obavještajne agencije su intenzivirale aktivnosti i u svrhu podrške anti-sovjetskom pokretu «Solidarnost» u Poljskoj. Sve to nije imalo nikakvog efekta na smanjenje Karterove nepopularnosti, a američki građani su, uz nestašicu goriva izazvanoj novom naftnom krizom, 1980.- svjedočili i neuspjelom pokušaju spasavanja talaca u Teheranu. Činilo se, da SAD pod Karterom, gube status svjetske sile. To je dovelo da u novembru 1980. Karter glatko izgubi izbore od republikanskog kandidata Ronalda Regana.

Jurij Vladimirovič Andropov (1914-1984)

Bio je šef KGB-a, Generalni sekretar Komunističke partije SSSR-a i vođa SSSR-a od 1982. do 1984. Istorijski gledano, njegova politika je okarakterisana neuspješnom.

Konstantin Ustinovič Černjenko (1911-1985)

Lider SSSR-a od 1984. do 1985. Teško je vladao, ozbiljno bolestan. Jedva se potpisivao, umjesto njegovog orginalnog potpisa korišćeni su faksimili.

Ronald Vilson Regan (1911-2004)

Vladao je od 1981. do 1989. Već na početku mandata jedva je preživio atentat koji je na njega izvršio mentalni bolesnik i propali student Džon Hinkli. Smatra se da je ovaj atentat ostavio ozbiljne posljedice po njegove mentalne sposobnosti.

Reganov prvi zadatak od dolaska na vlast bio je sprovođenje ekonomskog programa «Reganomika» temeljenog na neoliberalnoj ideologiji koja je podrazumijevala smanjenje državne intervencije u privredi u korist velikih kompanija, smanjenje poreza za najbogatije (fiskalnih prihoda) i javnih rashoda, demontiranje socijalne države, privatizaciju javnog sektora (obrazovanje i zdravstvo). Potpuna afirmacija tržišnog mehanizma i konkurencije. Sve ovo u suprotnosti sa New Deal iz 1933. koji je podrazumijevao jačanje državne intervencije u privredi, kontrolu cijena, pokretanje javnih infrastrukturnih radova, davanje povoljnih kredita, usvajanje novih ekonomskih zakona, jačanje sindikata i uvođenje penzionog i invalidskog osiguranja. Reganova ideja da će velike korporacije i privatni sektor sa minimalnim poreskim opterećenjima početi bolje da posluju, pokrenuti američku ekonomiju i na taj način ostvarivati veće fiskalne prilive, počela je da daje rezultate već početkom 1983. (smanjenje inflacije, smanjenje nezaposlenosti i porast BDP). Sve to uz restriktivan budžet koji jedino nije pogađao oružane snage, što je uslovilo agresivniju spoljnu politiku. Dodatno se intenzivirala podrška mudžahedinima u Avganistanu u borbi protiv Sovjeta i pokretu «Solidarnost» u Poljskoj. Postavljaju se nuklearne rakete srednjeg dometa u Zapadnoj Njemačkoj, a daje se i maksimalna podrška desničarskim režimima u Gvatemali i Salvadoru gdje su se vodile krvave borbe protiv ljevičarskih gerilaca. 1983. Amerikanci sprovode invaziju na malo karipsko ostrvo Grenadu. Ogromno povećanje vojnog budžeta omogućilo je formulisanje ideje «NOVOG SVJETSKOG PORETKA» njegovog potpredsjednika i budućeg američkog predsjednika Džordža Buša starijeg.

Reganizam i Tačerizam predstavljali su samo uvod za globalizovanje neoliberalnih vrijednosti kapitalističkog društva, stvaranje "slobodnog" svjetskog tržišta u kojem zemlje «drugog» i «trećeg» svijeta nemaju nikakvu šansu u odnosu na prebogate transnacionalne korporacije. Sve to dodatno je produbilo jaz između bogatih i siromašnih.

Džordž Herbert Buš (1924- )

Postao je 41. predsjednik SAD i vladao je u periodu od 1989. do 1993. Period njegove vladavine ostao je upamćen po padu Berlinskog zida 9.novembra 1989. Nakon toga došlo je i do raspada SSSR-a. Buš je tokom svog mandata sproveo akciju «Pustinjska oluja» u Persijskom zalivu i vojnu intervenciju u Panami.

Mihail Sergejevič Gorbačov (1931 - )

U istoriji je ostao upamćen kao lider koji je doprinijeo raspadu SSSR-a. Zbog toga je u svojoj zemlji ostao upamćen kao izrazito negativna politička ličnost, dok je na Zapadu zbog toga slavljen. Dobio je Nobelovu nagradu za mir 1990. Poznat je i po «Perestrojci», programu reforme sovjetske privrede i politike, što se ogledalo u ograničenom funkcionisanju tržišta i postepenom uvođenju slobode štampe i govora i novih oblika izborne konkurencije.

«Вожда» је баш брига

2011-11-17T01:25:00.004+01:00

Пише: Bogdan Elez (Богдан Елез)

У свакој нормалној и уређеној земљи питање процесуирања оптужених за ратне злочине требало би бити, прије свега људско и цивилизацијско, па тек онда политичко питање. Правда је спора али достижна, неко ће рећи, али из ове перспективе не треба бити нарочито видовит да би се закључило да ће многи злочинци умријети безбрижно, баш као што се то десило са Шандором Кепиром или Миливојем Ашнером.

У БиХ се на злочинима почињеним над несрпским становништвом и дан данас интензивно ради, а велики проценат осумњичених је до сада и процесуиран. Број процесуираних и осуђених за злочине на Србима крајње је безначајан, па се може пробројати прстима једне руке. Ништа бољи случај није ни са истрагама које се воде пред домаћим правним инстанцама, прије свега Судом и Тужилаштвом БиХ. Таква пракса се само наставила недавним хапшењима двојице Срба Горана Михајловића и бившег полицијског генерала Горана Сарића и то баш, гле чуда, у моменту када се десио терористички напад Мевлуда Јашаревића на америчку амбасаду у Сарајеву. Одједном се, 15 година након рата, «сјетили» да је генерал Сарић ратни злочинац, иако су докази против њега поприлично климави.

Истовремено, док се све ово дешава, починиоци злочина над Србима у Сарајеву, Кравици, Купресу, Сијековцу, Горажду, Мркоњић Граду, Возући...слободно се шетају територијом БиХ, Хрватске или неке западне земље. Најлакше је рећи да су за све ово други криви, да је крива међународна заједница, свјетски и европски центри моћи, правне институције БиХ које се маћехински односе према Републици Српској....То и јесте тачно, али шта је са нашом одговорношћу? Гдје су ту «наши», легално изабрани представници Републике Српске? Оне који су у име српског народа чинили злочине, сваки нормалан Србин неће штитити, али шта је са онима који су невино оптужени, уцјењивани и застрашивани? Таквих није мали број. Ко је од наших властодржаца урадио нешто конкретно за њих и њихове породице, да ли су их заштитили од малтретирања и шиканирања којим су изложени од стране припадника СИПА и Тужилаштва БиХ? Наравно да нису, јер њима правне институције БиХ сметају искључиво као инстанце које њима сутра могу судити и хапсити их због стотина милиона пљачке, «легализоване» кроз изградњу аутопута, административног центра, ртв дома...Када би бар упола штитили наше људе (наравно оне који су чистог образа) као што Бошњаци и Хрвати штите освједочене злочинце Мерчепе, Пурде и Ориће у мојим очима би били много већи. Овако, злочинци ће, наравно, наставити да уживају у благодетима слободе, а «наши» ће то декларативним изјавама оштро осуђивати. На крају се сведе на ону : «кадија те тужи, кадија те суди», с тим да бих додао да је «вожда» баш брига за то !

Добродошли у Београдски пашалук

2011-11-04T12:46:00.007+01:00

Пише: Bogdan Elez (Богдан Елез)

Да Срби немају, не само јасну и израђену, већ никакву национа лну стратегију јасно је и врапцима на грани. Не говорим само о држави Србији или Републици Српској, већ о Србима као народу и цјелини. Некако увијек идемо из крајности у крајност и никако да пронађемо златну средину. С једне стране, међу нама самима имамо заклете србофобе и мондијалисте, који повраћају на све што је српско, традиционално и православно, трудећи се свакодневно да објашњавају како смо најгори народ на свијету и да због свих наших гријехова из прошлости треба да испаштамо бар још десет генерација унапријед. С друге стране, имамо људе који нас убјеђују да је довољно да само кажемо не мрском Западу и да ће Русија истог момента послати Сухоје на небо изнад Србије да нас штите од новог ваздушног напада НATO снага. Све је то лијепо чути, али од Руса никада нисмо добили чврсте гаранције да ћемо бити примљени у њихову економску унију, да ће нас примити у свој војни савез или да ће војно интервенисати због наших интереса на КиМ. Никако да се нађе неко ко ће водити конкретну и одговорну националну политику, ослобођену радикализма, с једне, и подаништва и идолопоклонсттва, са друге стране.

Фашисти против «фашиста»

Просто ми је фасцинантно кад видим каквих све ликова по Војводини и Београду има и ко се све залаже за «демократију и људска права» и ко се све «бори против фашизма» у Србији. То су ЛДП и Чедомир Јовановић који на своје трибине позивају ратног и послијератног злочинца Јова Капичића, човјека који би да се мало више потрудио, могао парирати и Анти Павелићу. Други велики «антифашиста» ( поред Јовановића наравно) је сепаратиста Ненад Чанак који је под плаштом борбе против некаквог «српског фашизма» у љубави са потомцима Хортијевих фашиста који су својевремено сијали смрт по «његовој» Војводини. Занимљиво, како од србијанских властодржаца (с акцентом «србијанских») нико не поставља питање легалности рада мађарске нацистичке организације 64 жупаније. А и како би када данас србијом владају неокомунисти, «Југословени, дјеца комунистичких злочинаца у савезу и по директивама нацистичких потомака. Толико су лицемјерни да је за њих српски херој из Првог и предсједник Владе у Другом рату Милан Недић издајник и злочинац. Милан Недић јесте био колаборациониста, али се димензија његове издаје никако не може поредити са издајом данашње србијанске политичке елите. За разлику од ових данас који уништавају и разграђују српски национални корпус и државу и који су националне интересе издали у сваком погледу, Недић је био трагична историјска личност која се да би спречила даље распарчавање Србије (између НДХ, Мађарске и Бугарске) жртвовала и пристала да буде то што јесте у историји. И таква, «квислиншка и марионетска» Србија била је уточиште за 600 000 Срба са простора БиХ и Хрватске (тадашње тзв. НДХ).

Демократија=тоталитаризам

У Србији је данас демократија синоним за тоталитаризам. Негативна пресуда Међународног суда правде у Хагу (по питању КиМ), довођење мисије Еулекса (мимо резолуције 1244 УН-а) на КиМ, корумпирано, нетранспарентно и политизовано судство (далеко од ЕУ стандарда), вишедеценијске казне хулиганима и навијачима, политичко-правна гоњена неистомишљеника наспрам ослобађајућих пресуда за ратне злочине почињене над Србима, милион незапослених, те само 350 хиљада запослених у производном сектору само су нека од достигнућа «демократије» у Србији данас.

«Ко нас бре завади?»

Признајем, често се изнервирам када видим колико се ми у Републици Српској бавимо политичком и економском ситуацијом у Србији и колико нас погађа све негативно што се тамо догађа. Поготово ми то дјелује сулудо и апсурдно када се зна да смо значајном проценту Београђана и „Војвођана“ управо ми криви за године ратова и санкције. Ми смо за такве били „сељаци и примитивци из Босне“ због којих они нису могли, као раније са црвеним пасошима, да путују и шопингују по Паризу, Лондону, Риму и Трсту. Ми смо за њих били они због којих нису могли сваке године да љетују на „лепом, плавом Јадрану“. И због тога су ваљда одмах послије рата онако наивно, љигаво, улизивачки и снисходљиво наступили према Сарајеву и Загребу са ставом „ко нас бре завади“. Политика званичне Србије данас потпуно је идентична. Србију у којој несметано разне Наташе Кандић, Соње Бисерко, Ненади Чанци и Чедомири Јовановићи несметано и некажњено пропагирају фашизам, говор мржње, неоколонијализам и неоимперијализам не могу и нећу да доживим као своју матицу.

Тражили сте, гледајте

Некада сам ту државу заиста романтичарски доживљавао као такву, али се након хапшења невиног човјека Божидара Вучуревића за мене такво схватање промјенило. Неко ће рећи, да та власт није народ Србије или да власт не представља тај народ, али тај народ је изабрао ту власт и сам мора да се носи са посљедицама такве одлуке, а ми из Републике Српске смо најмање позвани да критикујемо такав њихов избор. Многи имају често обичај да кажу: „остаће од Србије Београдски пашалук", а ја кажем ако је Србији зарад ЕУ довољна и пожељна толика територија, зашто би у Републици Српској било ко имао нешто против. На крају крајева, коалицију «За европску Србију» која данас на власти спроводи такву политику, на изборима демократски су изабрали грађани Србије. Нису то могли сами изгласати Бошњаци, Мађари, Хрвати и остале мањине, да није био огроман проценат Срба који су такву политику жељели. Наравно, питате се шта је са оним дијелом Србије који није гласао за Бориса, Чеду, Чанка, Млађана...Ту Србију ћу увијек да доживим као матицу, а те људе као најрођенију браћу која су увијек била ту за нас и у најтежим временима. Али нажалост, будимо реални па признајмо, данас су ти људи политичка мањина у Србији која се ништа не пита, која је угрожена на исти начин као и Срби у Црној Гори или оно мало колико их има у Хрватској. Одлучују они који циркулишу на релацији Београд-Брисел-Вашингтон-Загреб. Добродошли у Београдски пашалук !

Copyright © bogdanelez.blogspot.com

Nemojte da me branite, a ja neću da ćutim

2011-11-04T11:43:00.003+01:00

Piše: Bogdan Elez (Богдан Елез)

Mnogi „prijatelji“ često mi govore i „prijateljski“ savjetuju da ćutim i da javno ne iznosim svoje kritičko mišljenje, pogotovo ako se ono odnosi na aktuelnu političku i ekonomsku situaciju u RS i BiH. Kažu, ako to budem radio, zatvoriću sebi sva vrata i neću moći pronaći stalno zaposlenje, niti koliko-toliko rješiti životnu egzistenciju. Sugerišu mi da se rukovodim onom: „ako ih ne možeš pobijediti, najbolje im se pridruži“. Znam da ih ne mogu pobijediti, ali se kriminalcima i ljudima kojima ništa nije sveto nikada neću pridružiti. Nisam ja naravno neki bitan faktor da bi bilo kome smetala ili štetila moja javno izgovorena riječ, ali stav ovih mojih „prijatelja“ dovoljno govori u kakvom policijskom - potkazivačkom društvu mi danas živimo gdje i svaki manji „verbalni delikt“ može doći do onih koji odlučuju o našim sudbinama, bilo da se radi o onima na višem ili nižem nivou.

Nekada se „verbalni delikt“ kažnjavao strijeljanjem ili Golim otokom (u najboljem slučaju), danas se to „rješava“ metodama i sistemom društvene, socijalne, poslovne i radne diskriminacije, što čovjeka dovodi u isto stanje kao i da je boravio u nekom kazamatu, tako da se različitim metodama dobija isti efekat. Na ovaj način moji „prijatelji“ daju legitimitet i opravdanje takvom sistemu vrijednosti i načinu ponašanja i razmišljanja, dok na sva usta pričaju kako je ovo stanje najbolje od kada postoji Republika Srpska i kako bolje vlastodršce od ovih danas nikada nismo imali. Ti isti „prijatelji“, prije samo par godina smijali su mi se zato što vjerujem u Boga, nazivali me klero-fašistom, nacionalistom i ni sam više ne znam kakvim još imenima. Danas su ti isti ljudi podržavaoci političkog siledžijstva, nekulture, pljačke i svakog oblika šovinizma prema neistomišljenicima, a za takve ja odjednom nisam više klerofašista i nacionalista, već neko ko ne voli Republiku Srpsku, jer sam se eto drznuo da komentarišem one čija je nepogrešivost neupitna i koji je najbolje „brane“. A naši vlastodršci nas još na sva usta straše Turskom i neoosmanizmom hvaleći se kako će da nas oni odbrane od istog. Sve to stereotipno poredeći Sarajevo sa Teheranom, iako nivo Teherana nikada neće dostići.

Ne sjećam se da su bili tu kad je trebalo najviše da nas štite, pa ne moraju ni sada. Ne sjećam se da ih je bilo tu kada je Paraga po Bosni i Hercegovini vezivao zeleno-kockaste zastave zajedno sa poštovaocima „Handžar divizije“ i „Crne legije“ ili kada su pored naših domova špartale „zelene beretke“ (a rat još nije bio ni počeo). A što se tiče Turaka, najlakše je Srbe strašiti Turcima, iako su „crveni kmeri“ danas u poslovno-političkom-prijateljskom savezu (naravno na štetu Srba) sa onima čiji su preci su u Drugom svjetskom ratu pobili više Srba nego Turska za svih 500 godina (još jedan primjer licemjerja vlastodržaca). Ovo kažem uz svo uvažavanje neophodnosti saradnje i građenja novih odnosa sa svima bez hipoteke prošlosti.

Na koncu, oni će da nas brane od svega, samo neće od novih zaduživanja, pljačke naših resursa i prirodnih bogatstava. Ne, neće da nas brane od ekonomskog sunovrata, jer kad dođe taj trenutak oni će biti na Kipru ili na nekoj drugoj egzotičnoj destinaciji. Uostalom, nisu me oni odbranili 92', 93'...Odbranio me je moj otac, kao i očevi svih mojih prijatelja koji su sebe ugradili u temelje Republike Srpske (koliko god to stereotipno zvučalo). Znam da tekstovi poput ovoga neće, niti mogu uticati na popravljanje stanja u ovome društvu. Oni će nastaviti da kradu i dalje, kao i da nas ekonomski razaraju i razgrađuju svakoga dana. Možda će tako ovaj entitet i da odvedu u nestanak, ne znam....Bilo kako bilo, nek nastave da rade kako su do sada radili, ali samo neka me više ne brane ni od koga. A ja naravno neću ćutati !

Copyright © bogdanelez.blogspot.com

Multikulturalizam jednako licemjerje

2011-09-03T11:39:00.003+02:00

Globalizam i društveni konflikti savremenog svijeta

Multikulturalizam jednako licemjerje

Masovni neredi u Francuskoj od prije par godina, napadi na imigrante na jugu Italije, neredi u Engleskoj, i na kraju masakr koji je počinio Anders Brejvik na norveškom ostrvu Utoja samo su neki od medijski najeksplatisanijih događaja koji u svojoj pozadini imaju sudare između civilizacija, tj. antagonizme između ljudi koji pripadaju različitim rasama, nacijama, religijama i kulturi uopšte. Iako se mnogobrojni globalisti, mondijalisti i neoliberalni političari svim snagama trude pokazati i objasniti kako problem ne postoji već da su to izolovani slučajevi, očigledno je da je projekat multikulturalizma doživio potpuni krah, bar u obliku kakvom su ga kreatori novog svjetskog poretka zamišljali.

Piše: Bogdan Elez (Богдан Елез)

Sukob ideologija ili civilizacija?

Za razliku od Marksa, koji tvrdi da je cjelokupna istorija ljudskog društva istorija vječitih sukoba između klasa (kapitalista - vlasnika sredstava za proizvodnju i radničke klase – proletera), američki politikolog sa Harvarda Semjuel Hantington (1927-2008) smatra da fundamentalni izvori sukoba u svijetu nakon „Hladnog rata“ nisu primarno ni ideološki, ni ekonomski, već primarno kulturalni. Po njemu, glavni sukobi u globalnoj politici će nastati između nacija i grupa iz različitih civilizacija. Sukob civilizacija će dominiratti svjetskom politikom i biće istovremeno poslednja faza u evoluciji sukoba u modernom svijetu. U novom svijetu lokalna politika je politika nacionalnog, a svjetska politika je politika civilizacija. Rivalstvo supersila je zamjenjeno sukobom civilizacija, gdje je identitet gotovo uvijek određen religijom. Hantington takođe tvrdi da će sledeće sukobe zapadna civilizacija voditi, prije svega sa islamskom i kineskom civilizacijom, a da će sukobi različitih civilizacija prvo započeti na linijama njihovog rzgraničenja. Sve ovo Hantington je napisao u svom krucijalnom djelu „Sukob civilizacija“ nastalom u periodu između 1993. i 1996. godine.

„Kraj istorije“?

Po Frensisu Fukujami, američkom društvenom analitičaru i političkom komentatoru, poznatom po djelu „Kraj istorije i poslednji čovjek“, liberalni kapitalizam je poslednja faza u razvoju liberalne demokratije. Fukujama smatra da postoje tri bitne kategorije: slobodno tržište, parlamentarna demokratija i slobodno i kritičko javno mnjenje. Po njemu, kada se formira takvo društvo to će dovesti do kraja istorije.

Ili iscrpljivanje resursa ljudskog društva?

Britanski istoričar i profesor na Jejl univerzitetu, Pol Kenedi, tvrdi da je iscrpljivanje resursa ljudskog društva faktor koji dovodi do sukoba. Kenedi je, između ostalog, specijalizovan za istoriju međunarodnih odnosa, ekonomsku moć i geostrategiju, a napisao je čuvena djela „Priprema za 21. vijek“ i „Uspon i pad velikih sila“. U ovom potonjem tvrdi da su ekonomska snaga i vojna moć tijesno povezani sa usponom i padom velikih nacija od 1500. godine. Predvidio je raspad SSSR-a i krah komunizma, ali to isto predviđa i za Ameriku.

Ko je u pravu?

Teško je reći i procjeniti koliko je neka od ovih teorija pojedinačno gledano tačna i relevantna, ali kada se pojedini njihovi dijelovi sklope u jednu cjelinu svakako da smo bliži shvatanju koji su to korijeni i faktori koji uzrokuju konflikte u ljudskom društvu, što implicira da smo bliži i saznanju zašto multikulturalizam nikada ne može zaživjeti (bar ne u ovom obliku). Nema sumnje da su Marks, Hantington, Kenedi i Fukujama jednim dijelom u pravu, jer uzroci društvenih konflikata leže i u ideologiji, i u sudaru civilizacija, i u iscrpljivanju ljudskih resursa, i u ekonomiji, a to je sve povezano sa procesom globalizacije i ideologijom globalizma koja je glavni mentor i pokretač ideje i politike multikulturalnosti u savremenom svijetu.

Globalizam kao generator „multikulturalizma“

Globalizacija je proces, a globalizam je ona ideologija koja se zalaže za svijet bez granica, veliko slobodno tržište, novi svjetski neoliberalni poredak čiji je jedini i isključivi cilj ekonomski dobitak, profit. Nosioci ideje globalizma zapravo i nisu svjetske sile poput SAD-a i Britanije. One su samo neposredni izvršioci. Pravi nosioci su velike multinacionalne korporacije koje su dale na značaju međunarodnim organizacijama moći kao što su: NATO, MMF, Svjetska banka, STO itd. „Savezničke snage“ u Iraku, Avganistanu, Libiji...su, grubo rečeno, ništa drugo do privatne vojske multinacionalnih kompanija. Najveći neprijatelji svima njima su državni suverenitet, nacionalizam, jaka nacionalna država i upravo je zbog toga globalizam zaštitnik multikulturalizma i manjina svih vrsta. Ali on nije njihov zaštitnik iz nekog osjećaja pravde ili brige za njima, već isključivo iz svog pohlepnog interesa oličenog u glađu za profitom.

Ekstremizam kao njegov prijatelj

Ne moraju nužno ni svi ekstremizmi ili nacionalizmi biti neprijatelji globalizma. I sam ideolog globalizma, Zbignjev Bžežinski, koji je njegove teorijske osnove postavio u djelu „Između dvaju epoha“ iz 1970., u borbi protiv neprijatelja američke imperijalističke politike (u to doba komunizma i SSSR-a) izrazito je koristio i podržavao nacionalizam istočnoevropskih disidenata i ekstremizam islamskih fundamentalista i terorista u Avganistanu (čije je naoružavanje i obuku lično organizovao kao savjetnik za nacionalnu bezbjednost u adminisatraciji Džimija Kartera od 1977-1981 godine). Nama najbliži primjer šovinizma i ekstremizma kao prijatelja globalizacije je slučaj kosovskih Albanaca, kojima su u ime „demokratije i ljudskih prava“ dozvoljeni najgori mogući ekstremizmi i najmonstruozniji zločini.

Na Zapadu „fašisti“, u Libiji „mirotvorci“

Jasno je da je multikulturalizam samo paravan za porobljavanje cijelog svijeta, jer smatraju ideolozi globalizma, da će kada se na teritoriji cijelog svijeta izmješaju različite etničke, vjerske i rasne skupine na taj način lakše manupulisati bezličnom gomilom koja nema sopstveni identitet, odnosno ima samo onaj koji su im kreatori takve politike nametnuli.

U jednoj zapadnoevropskoj državi ćete ako kažete ili uradite nešto protiv imigranata ili ljudi druge rase ili religije biti proglašeni za najgoreg mogućeg rasistu, fašistu, ksenofoba...Ali zato vladama tih zemalja neće smetati da učestvuju u ubijanju, pljački, eksploataciji i rekolonizaciji zemalja iz kojih ti emigranti dolaze. Hipokrizija u svom najboljem izdanju.

Proizvodnja frustracija

I upravo je tu najveći problem neuspješnosti multikulturalizma. S jedne strane domicilno bijelo, hrišćansko, evropsko stanovništvo isfrustrirano i neprijateljski raspoloženo prema emigrantima zbog njihovog kriminogenog, violentnog ponašanja i nemogućnosti integracije u društvo, a s druge strane emigranti isfrustrirani sopstvenom bijedom, besperspektivnošću koja ih je i navela da napuste svoje zemlje koje godinama, decenijama i vijekovima pljačkaju vlasnici krupnog kapitala i transnacionalne korporacije u saradnji sa liderima zemalja u koje su oni na kraju prinuđeni da emigriraju.

Ilustracije radi nekoliko najznačajnijih multinacionalnih koncerna kontroliše80% svjetske trgovine visokom tehnologijom, 90% trgovine pšenicom, kakaom, kukuruzom, drvetom, duvanom, gvožđem, 85% trgovine bakrom i boksitom, 80% olovom, 75% bananama, sirovom naftom i kaučukom. To su sve proizvodi od strateškog značaja za ekonomije nerazvijenih zemalja, prije svega trećeg svijeta. Jasno je o kakvoj se pljački ovdje radi.

Vratiti opljačkano

Onoga momenta kada svaki narod na zemaljskoj kugli dobije pravo da raspolaže i živi makar od polovine sopstvenog nacionalnog bogatstva, prirodnih resursa i sirovina, postoji šansa da će frustriranost i međusobni antagonizmi između različitih etničkih, vjerskih i rasnih grupacija biti svedeni na mnogo manji nivo. Tek tada iskreni multikulturalizam može uspijeti. U suprotnom, ovaj hibridni „genetski modifikovani“ za kreatore novog svjetskog poretka ostaje jedan od najvažnijih strateških projekata, a za naivne ideal, romantizam i utopija kakva je bio komunizam. A znamo da sve utopističke ideje prije ili kasnije propadnu. Neke nažalost krvavo.

Copyright © bogdanelez.blogspot.com

Највећи редитељ свих времена: Прича о Серђу Леонеу

2011-08-15T23:44:00.004+02:00

Август је вријеме одмора, забаве, опуштања и лаганих тема. Зато се ових дана нећу бавити превише политиком и тешким темама. Пошто сам велики филмофил, одлучио сам да објавим причу коју сам некада давно написао о најбољем режисеру који је икада стварао (по мом мишљењу). Ријеч је о Серђу Леонеу.

Многи данашњи филмски редитељи, поготово они који снимају за највеће филмске студије и компаније, практикују ангажовање често незаслужено преплаћених и прије свега размажених холивудских звијезда, сматрајући да им је то довољна гаранција за успјех пројекта и велику зараду на биоскопским благајнама.

Поруке и заплети таквих филмова понекад су толико прозирни, предвидиви и јефтини, па нас њихови аутори знају до суза насмијати њиховом баналношћу.

Поред свега тога, Холивуд и даље остаје неприкосновени лидер у вези с питањем квалитета и квантитета филмске продукције у свијету, јер таква хиперпродукција мора избацити минимум неколико врхунских остварења годишње.

Али, некада је у Италији живио режисер, који није имао ни приближно толико средстава на располагању, а ипак је био способан да направи филм који ће у потпуности изгледати као холивудски. Па чак и увјерљивије, при чему на располагању није имао ни аутентичне локације, ни познате глумце, ни подршку критике. Био је попут неког алхемичара, који је од ничега правио „злато“. А то је и суштина умјетности, од ничега направити нешто.

Вестерн је тада био својеврсни феномен, који је прешао границе САД и раширио се по цијелом свијету, а највише по европским земљама попут Италије, Шпаније, Њемачке и Француске.

У Италију су амерички војници у Другом свјетском рату, поред америчких цигарета, џез плоча и књига, са собом донијели и вестерн. Из једног таквог окружења изродио се човјек који је као дјечак страствено читао Зејна Греја и остале вестерн ауторе, у глави замишљао обрачуне жестоких момака са Дивљег запада, маштао о дивљим и непрегледним пространствима тог величанственог простора и сањао да све то једног дана преточи на филмско платно. Тај човјек се звао Серђо Леоне.

Почеци

Рођен је у Риму 1929. у филмској породици. Леонеов отац, Винћенцо (ака Роберто Роберти) био је један од пионира филмске режије у Италији, а мајка глумица, тако да није чудно што се код Серђа у раној животној фази јавила страст према истом послу.

Већ као дјечак проводио је пуно времена на филмским сетовима посматрајући очев рад, па је већ са 18 година и сам почео да ради у филмској индустрији, притом напустивши студије права.

Почео је пишући сценарије за тада веома популарне италијанске историјске спектакле, тзв. „пеплуме“ редитеља Мариа Бонарда и Гвида Брињонеа, познатих још и као филмови „мач и сандале“, специфичног поджанра инспирисаног успјехом холивудских историјских спектакла, попут „Кво вадис“ (1951) или „Бен Хура“ (1959). Многи од тих пројеката снимани су у студијима чувене „Ћинећите“ у Риму, па је Леоне искористио ту прилику да се окуша као асистент великих редитеља тог периода (Р. Олдрич, Р. Вајз, В. Вyлер).

Када се 1959., током снимања „пеплума“ „Посљедњи дани Помпеја“ са Стивом Ривсом у главној улози редитељ Марио Бонард разболио, Леоне је преузео редитељску палицу и довршио филм. То се за младог редитеља показало као непроцјењиво искуство које ће му помоћи да двије године касније направи свој самостални редитељски деби филмом „Колос са Родоса“ (19б1), за који је касније изјавио да га је снимио само да би могао отплатити медени мјесец. На његову срећу, почетком 60-их интересовање публике за „пеплум“ нагло слаби, па му се коначно указује прилика да унесе нешто у жанр који је одувијек волио. То је био вестерн. Али да би се схватио његов приступ и начин рада у вестернима, тј. да бисмо разумјели њихове приче, теме и главне јунаке, морамо се осврнути на „американофилију“ која се код Серђа појавила још у раној младости. Под утицајем поп-куитуре, у Леонеовој глави Америка се годинама пројектовала као магични свијет с оне стране стварности, а раздвојеност између америчке митологије и стварности имала је пресудан утицај не његов даљњи рад и приступ темама које ће касније обрађивати у својим филмовима. Једном приликом је говорио: „У мом дјетињству, Америка је била попут религије. Затим су стварни Американци ушли у мој живот и узнемирили све моје снове. То више нису били ти Американци са Запада, већ војници као и сваки други. Ја не могу да посматрам Америку на било који други начин, осим као Европљанин, то је очито, и као таква она ме фасцинира и ужасава у исто вријеме.“

Неки други вестерн

Након што је стекао сасвим пристојну афирмацију и репутацију као аутор и коаутор поменутих „пеплума“, Леоне је почетком шездесетих примјетио појачано интересовање публике за вестерне, па је одлучио да их и сам почне снимати, али са радикално измјењеним правилима.

Будући да је био пасионирани колекционар књига о Дивљем западу, које је са једнаком страшћу волио да чита, Леоне је знао пуно тога о том простору. Генерално, знао је доста о америчкој историји тог периода, па му ни скронмо знање енглеског језика није представљало проблем да у глави створи свој вестерн свијет који ће током шездесетих забиљежити филмском камером.

Већина класичних америчких вестерна била је препуна стереотипа и генерализовања, а њихови аутори су у приказивању моралних супротности добра и зла, ишли толико далеко да су главне јунаке представљали као манекене са бијелим шеширима, насупрот лоших момака са црним шеширима.

Леоне је због тога одлучио да својим филмовима опонира таквој, искривљеној слици Дивљег запада, представљајући га на много бруталнији и реалистичнији начин, као простор на којем су, како је једном приликом изјавио: „Закон и терор спроводили припрости и углавном неуредни мушкарци, па зашто би то било другачије у мојим филмовима.“

У његовим вестернима није било хероја и злочинаца, није било ни храбрих пионирских жена са гомилом раздрагане дјеце која су трчала око куће са жељом да се једног дана као и њихови очеви боре против злих Индијанаца. Индијанаца штавише уопште није било. И што је најважније, није било америчког патриотизма, а без њега се није могла замислити већина вестерна прије тога. Темељита деконструкција жанра, огољеног на основне елементе, а затим кориштених у потпуно новом споју идеје и слике.

Леонеов јунак „човјек без имена“ (Клинт Иствуд) није носио гитару и није пјевушио пјесмице. Он је немилосрдан и гладан за новцем, баш као и његови противници. Једина је разлика то што ће он брже потезати пиштољ од осталих. Његов запад састављен је од спржених пустињских пејзажа, грубих лица зликоваца, сочних жена и тешког живота препуног насиља. Моралне дилеме остављене су за живот послије смрти, а једине дилеме које њега муче јесу побити противнике, остати жив и узети новац.

„За шаку долара“ (итал. Per un pugno di dollari; енг. A Fistful of Dollars) из 1964. био је први у низу, адаптација култног Куросавиног остварења „Тјелесна стража“ (Yojimbo) из 1961., с тим што је Леоне Куросавиног „усамљеног самураја“ замије-нио „усамљеним револверашом“, јапанско село малим вестерн градићем и тако добио финални производ.

Када је јапански редитељ погледао Леонеову верзију, био је веома бијесан. Сматрао је да је у потпуности покраден и захтијевао новчану одштету. Међутим, када је добио одређени проценат од зараде филма у Азији, страсти су се полако смириле, па је и сам Куросава након неког времена изјавио да је веома задовољан филмом и да му је драго што је његов филм добио тако добар римејк.

„За шаку долара“ није био само обична копија јапанског филма. Поред перфектног коришћења Куросавине режисерске технике Серђо Леоне је унио многе елементе сопстевног стила као што су: брза зумирања, крупни кадар, оштра фотографија, те снимци лица и очију из екстремне близине. Главну улогу у филму повјерио је тада полуанонимном и неафирмисаном Клинту Иствуду, а овај је глумећи у следећа два његова пројекта постао планетарна звијезда.

Приликом одлучивања о музици, сусрео је такође неафирмисаног Ениа Мориконеа, с којим се познавао још из школских дана. И музика коју је овај направио у много чему се разликовала од музике прављене прије тога. Претходне вестерн теме звучале су више као популарна америчка музика, која је скоро увијек пријатно звучала уз мушки милозвучни глас у позадини. Мориконеова музика је такође била у вестерн фазону, али више у функцији агресивног звучног колорита него као класична филмска музика. Састављена од пуцњева бича, звиждука, оштрих тонова трубе, гитаристичких вах-вах рифова, гласова мушких хорова, наглашених ритмова..., она се перфектно уклапала у Леонеове кадрове, доносећи тај неописиви осјећај напетости у сценама револверашких обрачуна.

Након изласка „За шаку долара“ Леоне се прибојавао да ће публика у старту одбацити филм који долази из Италије, од италијанског режисера, па су он и Мориконе промијенили имена поставши Боб Робертсон (англосаксонска верзија умјетничког имена Леонеовог оца) и Ден Савио.

Филм је ипак, постигао приличан успијех, а био је први у низу филмова жанра „шпагети вестерна“, први из тзв. „доларске трилогије“, коју сачињавају још: „За долар више“ (енг. For a Few Dollars More, итал. Per qualche dollaro in più) из 1965. и „Добар, лош, зао“ (енг. The Good, the Bad and the Ugly, итал. Il buono, il brutto, il cattivo) из 1966.

Сваки филм из поменуте трилогије био је финансијски исплативији и технички дотјеранији од претходног, али ако бисмо ипак морали да се изјаснимо који је од наведених филмова најбољи, избор би засигурно пао на „ Добар, лош, зао“ (бар су таквог мишљења критика и највећи дио публике). Финална сцена револверашког обрачуна на гробљу између доброг (Клинт Иствуд), лошег (Ели Валах) и злог (Ли ван Клиф) једна је од најпрепознатљивијих сцена у историји филма.

Иако данас филмови из трилогије имају статус класика седме умјетности, у почетку критика и није била према њима баш благонаклона. Данас се „Добар, лош, зао“ сматра најаутентичнијим представником жанра „шпагети вестерна“ и једним од најбољих филмова свих времена (судећи према најрелевантнијим свјетским листама најбољих филмова), а режисер Квентин Тарантино прогласио га је најбољим филмом икад снимљеним. Био најбољи или не, сигурно је да послије њега вестерни више нису били исти. И не само вестерни.

„Америчка трилогија”

Након великог и релативно неочекиваног успијеха „доларске трилогије“, Леоне је хтио престати са радом на вестернима.

Међутим, америчке филмске компаније процјениле су да им они могу донијети велики профит, па су на све начине покушавали да му наметну снимање још једног, али их је он одлучно одбијао.

Али кад су му понудили сарадњу са Хенријем Фондом (његовим омиљеним глумцем, с којим је хтио радити од почетка каријере), Леоне је пристао. Тако је настао филм назван „Било једном на Дивљем западу“ (енг. Once Upon a Time in the West, итал. C'era una volta il West) из 1968., својеврсна епска и насилна ода митологији америчког запада, са Хенријем Фондом (први пут у каријери у улози типичног негативца, али бриљантан као и увијек), Чарлсом Бронсоном и Клаудиом Кардинале у главним улогама. Тај филм је на неки начин заокружио причу о старим херојима и легендама Дивљег запада, које полако нестају доласком цивилизације, сто сугерише и сам наслов.

Леоне је радећи на пројекту имао велику помоћ тадашњих филмских критичара, а касније прослављених италијанских редитеља, оскаровца Бернарда Бертолучија и мајстора хорора Дариа Арђента (написали оригиналну причу).

„Било једном на Дивљем западу“ је представљао први дио дјелимично неповезане епске, историјске (различитих периода америчке историје), тзв. „било једном трилогије“, коју чине још: „За шаку динамита“ (1971), у коме се Леоне бави мексичком револуцијом и „Било једном у Америци“.

Почетком 70-их Леоне је одбио да режира „Кума“, да би сву своју креативну енергију могао усмјерити на снимање великог епског пројекта „Било једном у Америци“ (енг. Once Upon a Time in America, итал. C'era una volta in America), базираног на роману „The Hoods“ Харија Греја. Иако је идеју о екранизацији тог романа добио још крајем 60-их, успио ју је реализовати тек петнаестак година касније. С једне стране постојали су проблеми око добијања дозволе аутора за екранизацију, а с друге стране Леоне је већ тада био на неки начин уцјењен од стране холивудских продуцената, тако да је морао снимити још један вестерн, да би касније могао добити новац за „Било једном у Америци“.

Ипак, након десетак година чекања и одгађања, коначно се почетком 80-их кренуло са снимањем, а главне улоге су додјељене Роберту Де Ниру и Џејмсу Вудсу, који ће 2003. у документарцу посвећеном Серђу Леонеу изјавити да му је то улога живота.

Коначно, 1984. филм је премијерно приказан на филмском фестивалу у Кану, а прича која је пратила четворицу њујоршких јеврејских гангстера кроз три епохе америчке историје 20. вијека (двадесете, тридесете и шездесете) представљала је овога пута оду митологији времена мафије и прохибиције, с елементима мистицизма код приказа ликова.

У оригиналној верзији која се приказивала у Европи филм траје 229 минута, док су га у САД безобзирно скратили за скоро 90 минута. Оригинална верзија постала је право ремек-дјело и најхваљенији Леонеов филм, док је скраћену верзију критика максимално попљувала.

Смрт и недовршени пројекти

У вријеме док је радио на „Било једном у Америци“, Леоне је прочитао роман Харисона Салисберија ,,900 дана: Опсада Лењинграда“ и просто се одушевио дјелом. Одмах му је у глави синула идеја о филмској адаптацији романа, па је након успијеха претходног филма кренуо у реализацију новог пројекта.

Главна улога била је намјењена Роберту Де Ниру, али је, нажалост, Леонеова смрт 1989. прекинула све планове око реализације. Леонеу је храна била велики порок, па га је довела у стање гојазности, а опет све је то иницирало срчани удар, који је био фаталан. Имао је само 60 година, већ изграђен статус легенде, али још гомилу планова за будућност.

А не сумњамо да би их реализовао на врхунском нивоу јер године ту нису имале велик значај. Најбољи примјер за то је Леонеов пулен Клинт Иствуд, који са својих 81 годину не посустаје и режира фантастичне филмове попут ремек-дјела „ Гран Торино“ из 2008. А управо нам га је као таквог у „аманет“ оставио Серђо Леоне, прво као својеврсног алтер ега Џона Вејна, великог глумца, а затим као једног од најбољих редитеља данашњице.

Леоне, несумњиво један од највећих и најоригиналнијих редитеља које је свијет дао, ипак није никад добио класичног насљедника, нити ће га икада добити.

И поред свих успијеха, Иствуд то није постао. И боље што није. Јер Иствуд је сам по себи велик и без уплитања Леонеа у цијелу причу. Он је свом „филмском оцу“ одао “hommage” сасвим ненаметљиво кроз своју велику каријеру, за разлику од Квентина Тарантина и Роберта Родригеза који па скоро да кроз половину свог опуса упорно покушавају урадити исто на крајње „агресиван“ начин. Они су без сумње велики Леонеови поштоваоци, на крају крајева и одлични филмски ствараоци, намјере су им сигурно најбоље, али они не могу, нити ће икад бити нови Серђо Леоне. Он је један и непоновљив, као што су то уосталом и највећи, попут Џона Форда, Хауарда Хоука или Клинта Иствуда.

Леоне и Иствуд

Послије одбијања Хенрија Фонде, Чарлса Бронсона и Џејмса Кобурна, улогу „лутајућег револвераша“ добио је тада безначајни ТВ глумац Клинт Иствуд, познат по улози у вестерн серији „Rawhide” (Сирова кожа).

Леоне је у њему ипак препознао потенцијал талента који може избрусити по властитој имагинацији, а то је конкретно значило учинити Иствуда грубљим и опоријим. То је објаснио овако: „Када је Микеланђело угледао блок мермера, помислио је на Давида. Када сам ја угледао Клинта Иствуда, помислио сам на блок мермера и то је управо био ефекат који сам желио постићи."

Што се тиче Леонеовог и Иствудовог односа, он је био веома специфичан и комплексан и варирао је од „љубави до мржње“. Приликом режирања „Било једном у Америци", Леоне је констатовао „да је Роберт Де Ниро прави глумац, за разлику од Клинта Иствуда“. Иако су се два пута озбиљно посвађали, прије Леонеове смрти ипак су успјели да изгладе неспоразуме, а Иствуд је свој Оскаром награђени антивестерн „Unforgiven” (Непомирљиви) из 1992. управо посветио свом „филмском оцу” Серђу Леонеу.

Recenzija: „Pet dana rata“ („5 Days of War“) - Ni Gebels bolje ne bi napravio

2011-08-10T18:25:00.008+02:00

Nedavno sam u kućnoj varijanti odgledao „piratsku verziju“ američkog akcionog filma koji „obrađuje“ kratkotrajni rusko-gruzijski rat iz avgusta 2008. Kao što se u naslovu može pročitati, naziv mu je „Pet dana rata“ („5 Days of War“) i prvi put je prikazan 6. juna ove godine u Tbilisiju, dok ga američka premijera očekuje 19. avgusta. Ovaj projekat je gruzijske i američke finansijere koštao oko 20 miliona dolara, a snimanje je krenulo u oktobru 2009. i obavljeno je uglavnom na lokacijama u Gruziji.

Piše: Bogdan Elez (Богдан Елез)

I Rade glumi

Iako je svakome, ko se makar i površno razumije u politička i geopolitička dešavanja u svijetu, sasvim jasno o čemu je ovdje riječ, nije zgoreg osvrnuti se na radnju filma i analizirati scenario i tematiku kojom se film bavi. Očigledno je da cionističko-anglo-saksonska propaganda i u posthladnoratovskom periodu nastavlja da djeluje nesmanjenom žestinom, po već oprobanoj matrici, tj. crno bijeloj polarizaciji svijeta na dobre i loše, zle i pravedne. Film potpisuju finski režiser Reni Harlin (poznat po blokbasterima „Umri muški 2“ i „Alpinista“), scenaristi Miko Alane i Dejvid Betl, dok glavne uloge tumače Rupert Frend, Endi Garsija, Emanuele Kriki i Val Kilmer. Bitnu sporednu ulogu igra i „naš“ Rade Šerbedžija koji glumi razularenog i nemilosrdnog ruskog pukovnika Demidova.

"Naš proslavljeni umjetnik" - Rade Šerbedžija

Zaplet počinje u Iraku

Radnja počinje kratkom scenom u Iraku, gdje pripadnici gruzijskog kontigenta koalicionih snaga spašavaju život američkom novinaru Tomasu Andersu (Rupert Frend). Tom prilikom mu gine koleginica, a Anders se vraća u Los Anđeles, ali uskoro odlazi u Gruziju na poziv prijatelja koji je u Tbilisiju i sumnja da se sprema veliki sukob. Sa svojim kamermanom Sebastijanom Gancom (Ričard Kojl) prisustvuje gruzijskom vjenčanju koje prekida ruski vazdušni napad u kojem ginu mnogi prisutni. Tom prilikom upoznaje lokalnu djevojku Tatju (Emanuele Kriki). Uz pomoć nje i gruzijskog vojnika koji ga je spasio u Iraku, njegova misija postaje slanje izvještaja van Gruzije da bi se podigla svijest o nasilju kojem svjedoče i bilježe ga kamerom.

„Pet dana propagande“

Kada se sve sabere i oduzme „Pet dana rata“ je akcija prepuna specijalnih efekata i 20 miliona dolara vrijedne anti-ruske propagande.U ovom slučaju, Gruzijci su dobar, čestit, pošten i neiskvaren narod slobodarskog mentaliteta, za razliku od Rusa koji su ružni, prljavi, zli pljačkaši i ubice koje pljačkaju i uništavaju sve što im se nađe na putu. Takođe „saznajemo“ da su upravo Rusi ti koji su prvi počeli rat, a slobodni i nadasve pravdoljubivi Gruzijci su se našli „u nebranom grožđu“ i bili primorani da vode isključivo odbrambeni rat. Ljigavog i sterilnog gruzijskog prozapadnog diktatora Mihaila Sakašvilija glumi ultraodvratni Endi Garsija, pa se režiseru i producentima mora odati prizanje na izboru glumca za ovu ulogu. U potpunosti su pogodili. I u ovom slučaju autori su dali sebi previše „umjetničke slobode“ pa su Sakašvilija (Garsiju) predstavili kao izuzetno hrabrog i odlučnog lidera, maltene kao reinkarnaciju Tomasa Džefersona ili Džona Kenedija.

Ovo genijalno „ostvarenje“ koga se ne bi postidjeli ni Gebels ni Veljko Bulajić, očigledno ima dvostruku misiju. S jedne strane, finansirajući ovaj film gruzijski diktatorsko-marionetski režim želi napraviti sopstvenu reklamu i u svijet poslati poruku o pravednosti sopstvene borbe i slobode, nasuprot ruske „imperijalističke“ politike, koja želi da im oduzme pravo na slobodu i samostalnost. S druge strane, Amerikanci su na ovaj način željeli pokazati svu opravdanost svog prisustva u Gruziji, jer kako bi drukčije bilo nego da su Ameri uvijek na strani pravde.

Andy Garcia (Mihail Sakašvili)

Ignorisanje stvarnih činjenica

U filmu je namjerno zaobiđena činjenica da su upravo ti „hrabri i miroljubivi“ Gruzijci prvi napali zaštićene zone Južne Osetije i Abhazije i ruske mirovnjake, koji su se tu nalazili. Tom prilikom, glavni grad Osetije Šinvali „sravnjen je sa zemljom“, a ukupno je poginulo 2000 osetijskih civila, naspram 150 gruzijskih. Patnje i stradanja gruzijskih civila predstavljeni su veoma uvjerljivo, dok se u potpunosti ignorišu takvi akti koje je počinila gruzijska strana, što uništava bilo kakvu potencijalnu vrijednost koju je film mogao imati. Dosta pažnje posvećeno je i dehumanizaciji ruskog vojnog osoblja, što je odlično uradio i već pomenuti Šerbedžija. Ali to nije jedino što se ne poklapa sa stvarnim činjenicama. Borbe u Goriju koje su prikazane na kraju filma u stvarnosti se nisu desile, već su ga ruske snage bezbjednosti osvojile bez ikakvih borbi. Takođe, do pokretanja „Crnomorske flote“ je došlo tek nakon što je počeo rat, a nikako prije (kao što se u filmu tvrdi).

Na početku filma piše: „Istina je prva žrtva rata“. Složio bih se, samo što bih malo preformulisao ovu rečenicu i rekao: „Istina je prva žrtva „Pet dana rata““.

"American History X" (nastavak recenzije "Šišanja")

2011-08-05T16:53:00.005+02:00

Prije nekog vremena napisao sam svojevrsnu recenziju i analizu filma „Šišanje“ Stevana Filipovića. U tom tekstu, posebno negativnu ocjenu dao sam političkom kontekstu filma, te banalizovanim i iskarikiranim stavovima koje režiser i scenarista propagiraju. Mnogo toga što sam imao reći po pitanju ovog „ostvarenja“, napisao sam tada. Mnogo toga, ali ne i sve.

Iz želje da tekst ne bude preglomazan, ali i zbog mogućnosti da napišem neku vrstu nastavka, namjerno se nisam dotakao sličnosti „Šišanja“ i „Američke istorije X“ (1998) režisera Tonija Keja i scenariste Dejvida MekKene, sa Edvardom Nortonom i Edvardom Furlongom u glavnim ulogama. Svako ko je gledao ovo kultno američko ostvarenje, mogao je primjetiti da su Filipović i Vojinov dobrim dijelom crpili inspiraciju upravo iz njega. Na kraju se ispostavilo da je njihov finalni proizvod ništa drugo do blijeda kopija „američkog originala“. Možda i samo kopiranje „Američke istorije H“ i ne bi bilo toliko loše da su se autori „Šišanja“ do kraja držali „originalne matrice“.

Za one koji nisu gledali, „Američka istorija X“ je priča o dvojici braće, Deniju Vinjardu (E.Furlong) i Dereku Vinjardu (E. Norton). Radnja filma se dešava u Venis Biču (dijelu Los Anđelesa), nekada mirnom kraju, naseljenom isključivo bijelcima , a danas mjestu sa velikim brojem Latinoamerikanaca, crnaca, Azijata i ostalih imigranata čijim se dolaskom znatno povećala stopa kriminaliteta, što je izazvalo revolt lokalne bijele omladine koja se počela sve više okretati nacizmu kao ideologiji. Deni je inteligentni i perspektivni tinejdžer, kome je stariji brat Derek neka vrsta uzora i idola. Derek je lokalni neonacistički heroj koji je svojevrsni harizmatični vođa tamošnje skinhed i neonacističke zajednice iza koje „infrastrukturno“ i finansijski stoji neonacistički aktivista i agitator Kameron Aleksander (Stejsi Kič). Derek je proveo tri godine u zatvoru zbog ubistva dvojice crnaca (od kojeg je jednog ubio na posebno brutalan način) koji su mu pokušali ukrasti auto parkiran ispred kuće. Za vrijeme bratovog odsustva, pod uticajem Aleksandera i ostalih članova skinhed grupacije, Deni je postao njegova kopija i postao privržen nacističkoj ideologiji. Na početku filma, profesor istorije prijavljuje Denija direktoru škole, crncu Sviniju (Ejveri Bruks) bivšem Derekovom profesoru, zbog toga što je iz istorije napisao propagandni esej o Majn Kampfu i Adolfu Hitleru. Svini odlučuje dati Deniju još jednu šansu, tako što će ovaj svaki dan umjesto kod dotadašnjeg profesora na časove istorije dolaziti kod njega, a te časove će nazvati „Američka istorija X“. Za početak Svini mu daje domaći zadatak da napiše novi esej, ovoga puta o svom bratu i razlozima koji su ga odveli u zatvor. Istoga dana, Derek izlazi iz zatvora, međutim u potpunosti je izmjenjen, i mentalno i fizički, nije više obrijane glave, a u potpunosti je odbacio i svoja dotadašnja uvjerenja. Želi da živi normalan život i izvuče brata iz vrtloga mržnje i rasizma u koji je u međuvremenu upao, kao i da normalizuje odnose sa majkom i sestrom koje nikada nisu dijelile njegova uvjerenja. Tokom filma, retrospektivno i na osnovu „flešbekova“ saznajemo razloge zbog kojih je Derek počeo propagirati nacističku ideologiju, kao i razloge zbog kojih je odbacio takva uvjerenja i stavove. Saznajemo da j njegov otac, vatrogasac poginuo na dužnosti, tako što je ubijen od strane crnog kriminalca, što je bio jedan od razloga njegovog okretanja nacizmu i rasizmu. U zatvoru se pridružuje nacističkoj grupaciji, ali se i s njima sukobljava jer shvata da se oni ni po čemu ne razlikuju od latinoameričkih ili crnačkih bandi koje on duboko prezire. Ostaje sam i nezaštićen, a jedina pomoć i podrška mu postaje crnac s kojim se sprijateljuje radeći u zatvorskoj praonici. Na kraju prihvata pomoć Svinija i izlazi iz zatvora. Film nema „hepi end“ jer Deni noseći u školi esej u kome raščišćava sa nacizmom, ulazi u toalet i tamo biva ubijen iz pištolja od strane crnog učenika s kojim se ranije sukobio.

Tek nakon gledanja „Američke istorijeX“ možemo shvatiti pravu dimenziju Filipovićeve trivijalnosti, bezidejnosti i odsustva realne priče iskazane u „Šišanju“. Ne radi se o tome da je jedno američki, a drugo srpski film. To u ovom slučaju „ne pravi razliku“. Razliku pravi priča, prava ljudska priča prepuna emotivnog naboja u „Američkoj istoriji X“, za razliku od sterilnog i politički-propagandno inspirisanog „Šišanja“. Filipović se uopšte ne trudi da gledaocima objasni evoluciju glavnog junaka Novice, odnosno šta se to prevrnulo u njegovoj glavi pa da od jednog uzornog mladića i matematičkog genija postane neko ko ruši, mrzi i ubija sve što nije „srpsko i pravoslavno“. Odnosno Filipović nam to objašnjava Miloševićem i mračnim devededesetim, te SPC, SANU i Koštunicom kao nastavljačima „takve politike“ (o čemu sam u prošlom tekstu pisao). Zbog svega toga i onako ispodprosječan film gubi svoj kredibilitet i relevantnost. Filipović, iako to pokušava, ne nudi nam SUŠTINSKU PORUKU ILI RJEŠENjE, za razliku od „Američke Istorije X“ koja nam jasno bez uvijanja poručuje da ekstremizam, agresivnost, rasizam i mržnja nisu rješenje ni u jednoj varijanti, već nam mogu donijeti samo zlo i patnju. Možda to duboko u podsvijesti želi i „Šišanje“, ali se to od njegove silne političko-propagandne misije i ostrašćenosti veoma malo vidi.

Moja recenzija filma „Šišanje“ - "Priznanje da smo fašistoidni"

2011-07-30T01:32:00.014+02:00

Krajem prošle godine u Banja Luci, u kinu „Palas“, prisustvovao sam premijeri filma „Šišanje“ režisera Stevana Filipovića („Šejtanov ratnik“) i scenariste Dimitrija Vojinova sa Nikolom Rakočevićem, Viktorom Savićem, Nikolom Kojom i Natašom Šolak u glavnim ulogama. Iako je glumačka postava, reklama i najava filma obećavala kvalitetno i ozbiljno ostvarenje, do mene kao gledaoca nije stigao takav utisak.

Ono što sam ja vidio bilo je prepuno stereotipa i iskarikiranosti likova i događaja. Nakon što su se utisci slegli, shvatio sam da su autori filma (želim da vjerujem nesvjesno) na pogrešan način i iz pogrešnog ugla cijelo vrijeme nastojali da nam pošalju i „nametnu“ pogrešnu i netačnu društveno-političku poruku, koja ima za cilj nametanje u najmanju ruku kontroverznih stavova, razmišljanja i „istina“ koji nemaju nikakvo uporište, niti u stvarnosti ili sadašnjosti srpskog društva, a još manje u njegovoj istoriji. Nijedna od recenzija koje sam pročitao nije na pravi i nepristrasan način tretirala politički i istorijski kontekst filma, pa sam odlučio da dam sopstveno viđenje filma, jer smatram da plejada filmova koji se snimaju u Srbiji poslednjih godina nanose nepopravljivu štetu, prije svega državi Srbiji, a onda i cjelokupnom srpskom društvu i narodu. Da tragedija bude veća, mnoga od ovih „ostvarenja“ se finansiraju iz državnih fondova, od strane Ministarstva kulture i ostalih državnih institucija koje dobijaju novac iz budžeta.

Piše: Bogdan Elez (Богдан Елез)

„Mladi srpski neonacisti“

Sama radnja filma „Šišanje“ je priča o „odrastanju, ljubavi i odanosti i pogrešnim izborima glavnog junaka Novice (Nikola Rakočević). On je mladi matematički genije koji misli da će sve svoje dječačke snove, poštovanje i ljubav ostvariti ukoliko se pridruži jednoj od navijačkih grupa. Vođen harizmom navijačkog vođe Relje (Viktor Savić) i zaljubljenošću u svoju komšinicu Minu (Bojana Novaković) Novica postaje vođa navijačke skinhed grupe. Film govori o tome koliko je malo pogrešnih koraka potrebno mladom čovjeku da uništi svoj i živote svojih najbližih, kao i to na koji način sistem zloupotrebljava zaslijepljenost mladih ljudi pogrešnom ideologijom.“ Na konferenciji za medije poslije premijere u Beogradu, Filipović je rekao da je želio da snimi „konkretnu priču o ličnoj odgovornosti mladog čovjeka (skinheda) i odgovornosti društva za stvaranje uslova u kojima će fašizam ili mutirani nacionalizam da budu normalna stvar.“

Znaju li autori za Jasenovac?

Film se bavi tematikom neonacizma, nasilja na sportskim terenima, huliganskim grupama i njihovom zloupotrebom u političke svrhe. I u tome ne bi bilo ništa sporno, da autori filma to ne rade na krajnje neodgovoran i nerealan način. Kad kažem neodgovoran, mislim prije svega na činjenicu da u Srbiji do sada nije snimljen ni jedan film koji bi se bavio genocidom nad Srbima u Drugom svjetskom ratu. Podsjećanja radi, svaki relevantni jevrejski režiser je u svom opusu snimio bar jedan film o Holokaustu. Sjetimo se samo „Šindlerove liste“ Stivena Spilberga ili „Pijaniste“ Romana Polanskog. Filmovi „Nož“ po romanu Vuka Draškovića ili „Braća po materi“ Jovana Radulovića nisu dovoljni da bi prikazali dimenziju zločina koji je počinjen. Nema filma o Jasenovcu, Jadovnu i ostalim srpskim stratištima, ali je zato Filipović napravio film o srpskim nacistima koji skandiraju „nož, žica, Srebrenica“, maštaju o „čistoj, bijeloj, srpsko-pravoslavnoj rasi“, tuku, ubijaju i pale romska kartonska naselja. Činjenica je da i takva subkultura nažalost postoji u Srbiji, činjenica je i da su u nekoliko slučajeva „skinhedi“ bili odgovorni za smrt nevinih ljudi (kao što je slučaj ubijenog romskog dječaka krajem 90-ih). Ali je isto tako činjenica da je postojanje ovakvih grupa u Srbiji procentualno minorno u odnosu na većinu evropskih zemalja (Njemačka, Češka, Slovačka, Mađarska, Poljska, Letonija itd.). To naravno ne znači da treba negirati postojanje ovih grupa ili negirati zločine koje su od strane Srbi činjeni u ratu, ali tvrditi kako su „srpski (neo)nacisti“ najveći problem nasilja u Srbiji i cjelokupnog srpskog društva, krajnje je licemjerno i nemoralno, pogotovo ako se zna da su poslije Jevreja i Rusa Srbi najviše stradali od nacističke ideologije.

Nema Miloševića, krivi Crkva i Koštunica !

Međutim, autori filma se ovdje ne zaustavljaju, već idu i korak dalje u „objašnjavanju“ ovog „fenomena“. Za sve je kriv Milošević (ko bi drugi naravno), a onda i Koštunica (koji se pojavljuje u jednoj sekvenci filma), SANU, Srpska pravoslavna crkva i Državna bezbjednost (kako bi njih izostavili). Pitam se da li im je npr. palo na pamet da je Milošević bio poslednji KOMUNISTIČKI diktator u Evropi, dok ovo za Koštunicu ne vrijedi ni komentarisati. Posebno je zanimljiv lik akademika Hadži-Tankosića (Predrag Ejdus) koji predstavlja intelektualnu i ideološku podršku ovim nacistima, organizuje predavanja i „humanitarne“ balove, koje pored mladih skinheda posjećuju i ostali akademici, agenti DB-a i predstavnici crkve. U jednoj sekvenci filma, u „skloništu“ skinhed grupe, pored Hitlerove slike primjećujem i sliku Karađorđa. To me je navelo, ako ikada upoznam autore filma, da ih pitam da li su svi oni koji vjeruju u nacionalno odgovornu demokratiju, tradicionalizam ili pravoslavlje njima jednaki sa ovim devijantnim mladim poštovaocima lika i djela Adolfa Hitlera. Očito da je za njih to sve isto. I u tome je srž problema, potpuno iskrivljena i netačna slika srpskog društva.

„Suočavanje sa istinom“

Iz svega navedenog, ne bih volio da neko izvede pogrešan zaključak kako negiram huliganizam, navijačko ili nasilje uopšte. Sve je to itekako prisutno u Srbiji i tome svaka normalna država mora stati u kraj, ali ne kroz ovakve nerealne prikaze. Od mnogobrojnih navijačkih grupa u Srbiji, samo je jedna neonacistička, a to su navijači Rada „Junajted Fors“. Ostale, koliko znam, nemaju veze sa nacizmom, ali nekada se zloupotrebljava nacionalizam, što opet ne znači da iza toga stoje neki visoki nacionalni krugovi. Autori su u filmu zaboravili spomenuti kako su upravo ti huligani rušeći Miloševića 5.oktobra 2000. uništili pola Beograda. Tada su oni bili „demokrate“ i borci za slobodu. Danas kada mogu da budu kritična masa koja će rušiti aktuelni režim u Srbiji, odjednom postaju huligani i nacisti. Nije li to dvostruki standard? Hajde da osudimo zlo kao nešto univerzalno, bez obzira s koje strane dolazi. Propušteno je da se ukaže na tranziciju, neoliberalni ekonomski sistem kapitalizma, nezaposlenost kao faktore koji stvaraju pogodno tlo za pojavu neofašističkih grupacija. Ali time bi prst bio uperen i u one koji Srbiju predvode kroz ova vremena i koji su taj put nazvali „Evropa nema alternativu“, a to očigledno nije bilo u interesu autorima. Lakše je bilo uperiti prstom u Miloševića i Koštunicu.

Glumci, jedina svjetla tačka

I da ne ispadne da je film u potpunosti loš, valja istaći njegove pozitivne strane. Tehnički je sasvim solidno urađen, gluma većine aktera je odlična, a sasvim realno je prikazana korumpiranost policije i njihova sprega sa kriminalcima koji predvode fudbalske klubove, kao i sa navijačkim grupama.
„Ako film pomogne bar jednoj mladoj osobi da pobegne iz zamke mržnje i nacionalizma, znaćemo da je ceo poduhvat vredeo truda“, poruka je reditelja filma. Ja se samo bojim da film može izazvati sasvim suprotan efekat, tj. napraviti reklamu skinhedima, kao što je to sa beogradskim maloljetnim kriminalcima svojevremeno uradio film „Rane“.

Ko brine o našoj bezbjednosti (2) - (Ne)uspješni?

2011-07-14T17:08:00.018+02:00

Iz rečenog u prošlom nastavku, vidi se da u BiH postoje obavještajne i bezbjednosne agencije i institucije sa različitim ingerencijama i nadležnostima, ali sa zajedničkim imeniteljom kada se radi o borbi protiv organizovanog kriminala, terorizma, trgovine ljudima i drogom itd.

Piše: Bogdan Elez (Богдан Елез) (28.06.2011.)

Koliko su ove agencije uspješne u procjenama, predviđanjima i sprečavanju akata organizovanog kriminala i terorizma teško je procjeniti. Evidentno je da mnogo veća količina droge, krijumčarene robe i ljudi, prođe preko teritorije BiH nego što bude identifikovana, spriječena ili oduzeta, a počinioci uhapšeni.

Određeni rezultati koji se postignu na tom polju, u medijima se gotovo uvijek predstavljaju kao „rezultat višemjesečnog uspješnog rada obavještajno-bezbjednosnih agencija u zemlji i regionu“.

Nedostatak političke volje

Kada je u pitanju problem terorizma, sreća u nesreći je da je BiH globalnom džihadu interesantna kao tranzitno-logističko područje, a ne kao cilj ili mjesto napada. I pored takve aktuelne situacije, s pravom možemo da brinemo i razmišljamo o budućnosti, odnosno o tome da li nas obavještajno-bezbjednosne strukture mogu zaštititi ako jednog dana postanemo pogodno tlo za izvođenje terorističkih akcija.

Da se nešto tako može desiti, vidjelo se prošle godine u Bugojnu kada je jedan policajac poginuo, a jedna policajka teško povrijeđena u podmetnutoj eksploziji pred Policijskom stanicom u Bugojnu.

Nije dovoljno da neko nosi bradu, kratke pantalone ili da drukčije klanja da bi bio okarakterisan kao terorista. Vehabije i selefije imaju zakonsko pravo da se registruju i praktikuju svoju verziju islama, ali problem nastaje kad postanu naoružani i agresivni prema okolini koja drukčije razmišlja. U tom slučaju, onda to prelazi u vjerski fundamentalizam i ekstremizam koji su najpogodnije tlo za nastanak terorizma.

Takvi bi odmah trebali biti identifikovani i uhapšeni, ali problem je što u BiH ne postoji jedinstvena politička volja po ovom pitanju i problem vehabija se često koristi u dnevno-političke svrhe.

Je li RS obavještajno osakaćena?

U ovom smislu, Republika Srpska je obavještajno osakaćena kao što tvrdi Nenad Stevandić, predsjednik Odbora Narodne skupštine RS za bezbjednost: „Republika Srpska je trenutno obavještajno osakaćena.

Mi nemamo mehanizme kojima bismo mogli da otkrijemo da li se, npr., priprema nešto negativno u RS. Ono što mi imamo uglavnom je u vezi sa opštim kriminalitetom, ali za borbu protiv terorizma nemamo ama baš nikakve mogućnosti da djelujemo preventivno. Zato se vrlo često oslanjamo na tuđe informacije što je nezamislivo za svaku ozbiljnu zemlju.

Komplikovana struktura bezbjednosnih agencija u BiH garantuje da, što se tiče Republike Srpske, mi nikada nećemo dobiti prave informacije i pomoć u borbi sa terorizmom od Sarajeva i bošnjačkih političara, jer oni uporno zataškavaju postojanje terorista u BiH.

S druge strane, i mogućnost da od međunarodnih bezbjedonosnih agencija dobijemo pravu informaciju je mala, jer one, prije svega, gledaju svoj interes”, tvrdi Stevandić.

Prisluškuju telefone, ispituju studente...

Prvu polovinu 2011. obilježila su dva „skandala“ vezana za rad obavještajno-bezbjednosnih agencija BiH.

Jedan je vezan za prisluškivanje mobilnih telefona u BiH, kada je u medije procurio podatak da je 5000 brojeva (od kojih veliki broj nije imao nikakve veze sa kriminalom, niti javnim ili političkim životom) prisluškivano od strane SIPA-e i OBA-e. Drugi je vezan za ispitivanje vođa studentskih organizacija od strane inspektora OBA-e, a vezano za studentske proteste u Banja Luci.

S druge strane, ne treba se zavaravati da u RS ne postoje ljudi koji obavljaju „obavještajne poslove“ za potrebe aktuelne vlasti i političkih elita. Najbolji primjer za to je kreiranje informacija i „operativnih saznanja“ o navodnim pripremama atentata na premijera (sada predsjednika) Milorada Dodika, od strane raznih organizovanih kriminalnih grupa ili vehabija.

Prošlogodišnji slučaj seksualnog zlostavljanja maloljetne Romkinje iz Bratunca, zbog kojega se na udaru našlo dvadesetak osoba (među kojima i ministar bezbjednosti, Sadik Ahmetović) takođe može biti povezan sa radom ljudi kojima su obavještajno-bezbjednosni poslovi bliski.

Kada bi se ogromna energija, koju obavještajne strukture na teritoriji cijele BiH, troše na sprovođenje ciljeva ili interesa određene grupe ljudi, odnosno diskreditovanje i prisluškivanje političkih ili poslovnih protivnika, usmjerila na prevenciju i „liječenje“ uzroka, a ne posljedica organizovanog kriminala i terorizma, ovo društvo bi moglo o(p)stati bezbjednim u budućnosti.

Copyright © bogdanelez.blogspot.com

Ko brine o našoj bezbjednosti? - (1)

2011-07-14T17:00:00.017+02:00

Veliki broj svjetskih analitičara iz različitih oblasti, slaže se sa činjenicom da će vrijeme koje je pred nama obilježiti poslovi vezani za informatiku i bezbjednost.

Da bi jedna država bila u potpunosti stabilna, nije dovoljno da bude samo vojno i ekonomski jaka i održiva, već mora da osigura bezbjednost svojih građana od svih oružanih i neoružanih faktora koji je ugrožavaju.

Da bi se takvo stanje postiglo u potpunusti ili makar da bi se nivo bezbjednosti države i građana podigao na najveći mogući stepen, neophodan je efikasan rad obavještajno-bezbjednosnih agencija.

Piše: Bogdan Elez (21.06.2011.)

Rusko – američka iskustva

Često su pogrešne procjene obavještajno-bezbjednosnih struktura pojedinih država imale nesagledive posljedice, ne samo po njihovu bezbjednost, već i po društveno-političke i istorijske tokove.

Američkim obavještajcima tako nije pošlo za rukom da predvide i osujete japanski napad na Perl Harbur 1941., kao i Al Kaidin napad 11. septembra 2001. na zgrade Svjetskog trgovinskog centra u Njujorku. CIA se zbog toga našla, ne samo pod lupom nadležnih organa, već je pretrpila oštru osudu i kritiku cjelokupne američke javnosti.

Sve je to iniciralo određene promjene u radu najveće svjetske obavještajne agencije. Ne ulazeći u teorije zavjere, o (ne)postojanju Osame Bin Ladena i njegovom životu i djelovanju, ubistvo pomenutog predstvaljeno je kao veliki uspjeh rada američkih obavještajaca i specijalnih snaga.

Propusti u radu ruskih ovabještajno-bezbjednosnih agencija, prije svega Federalne službe bezbjednosti (FSB) dobrim dijelom su doprinjeli „uspješnosti“ terorističkih akata čečenskih separatista širom Rusije (na aerodromima, školama, metroima, pozoroštima...).

S druge druge strane, u Rusiji postoje i sredine naseljene „sekularnim“ i tolerantnim muslimanima koji žive u korelaciji i međusobnom uvažavanju sa svojim susjedima Rusima. Takva je ruska pokrajina Tatarstan. Ovdje je islamski fundamentalizam i terorizam strogo kontrolisan, a velike zasluge za to upravo pripadaju i FSB-u.

Jesmo li bezbjedni?

Bosna i Hercegovina je iz rata i izrazito konfliktnog društva ušla u post-konfliktnu fazu, pa trebamo biti realni i priznati, da i pored svega, BiH spada u red bezbjednijih društava u svijetu. BiH nije bezbjednija samo od zemalja trećeg svijeta, već je po svim parametrima mnogo bezbjednija i od mnogih gradova u EU.

Jedan poznanik iz Napulja rekao mi je da u njegovom rodnom gradu ne možete biti sasvim sigurni na ulici ako nosite zlatni lančić oko vrata, ili imate na ruci iole pristojniji sat. Priznaćete, da uz sav stepen kriminilateta i nebezbjednost kojom smo okruženi, ne dešava se baš svaki dan da vas neko presretne na ulici s nožem u rukama, da bi vam ukrao sat ili novčanik.

Problema itekako ima, a oni se prije svega odnose na visok stepen korumpiranosti državne administracije, dok sve veće socijalno raslojavanje i disproporcija između bogatih i siromašnih može predstavljati faktor ugrožavanja bezbjednosti na prosturu u kojem živimo u budućnosti. Opasnost od potencijalnog ratnog sukoba ostavićemo na razmatranje nekoj drugoj analizi.

Terorizam i organizovani kriminal jesu problem koji je karakterističan za okruženje u kojem živimo, ali ovi pojavni oblici nasilja u mnogo većoj mjeri imaju tranzitni karakter, nego što ugrožavaju našu bezbjednost.

Makar je tako trenutno, što opet ne mora značiti da se u budućnosti ne mogu desiti događaji kakvi su bili eksplozija bombe na autobuskoj stanici na Palama prije tri godine kada su stradala i dva sasvim nevina čovjekaili teroristički napad koji se desio u Bugojnu prošle godine kada je poginuo jedan policajac.

Bezbjednosni sistem BiH počiva na trouglu: OBA - SIPA-Ministarstvo bezbjednosti.

„Bosanska“ CIA

Na internet stranici ove agencije piše da je Obavještajno bezbjednosna agencija BiH (OBA) odgovorna je za prikupljanje obavjštajnih podataka u vezi s prijetnjama po sigurnost Bosne i Hercegovine, kako unutar, tako i van države.

Agencija je odgovorna za analiziranje prikupljenih podataka i njihovo prenošenje ovlaštenim dužnosnicima i tijelima (najviši organi vlasti i njihovi predstavnici), kao i za prikupljanje i analiziranje i prenošenje obavještajnih podataka sa svrhom pružanja pomoći ovlaštenim službenim osobama, kako je definisano zakonom o krivičnom postupku u Bosni i Hercegovini, te ostalim mjerodavnim tijelima u BiH kada je to potrebno radi suzbijanja prijetnji po sigurnost Bosne i Hercegovine.

Radi se o prijetnjama sa aspekta terorizma, špijunaže, organizovanog kriminala, trgovine drogama, oružjem i ljudima, nasilja i zastrašivanja nacionalnih i vjerskih grupa, sabotaža itd.

OBA se nalazi u nadležnosti Savjeta ministara i Predsjedavajućeg Savjeta ministara, a sastavu Agencije su civilne obavještajno-bezbjednosne službe institucije koje su ranije djelovale u entitetima - u Federaciji Bosne i Hercegovine i u Republici Srpskoj. Zakonom je određeno da se na teritoriji Bosne i Hercegovine ne mogu osnovati ni djelovati nikakve druge civline obavještajno-bezbjednosne strukture.

„Bosanski“ FBI

SIPA je agencija za istrage i zaštitu koja se nalazi pod upravom Ministarstva bezbjednosti BiH, ima policijska ovlašćenja i svoju nadležnost ostvaruje na cijeloj teritoriji Bosne i Hercegovine.

Agencija ima operativnu samostalnost, a zadaci su joj sprečavanje, otkrivanje i istraga krivičnih dela iz nadležnosti Suda BiH, fizička i tehnička zaštita štićenih osoba i objekata, zaštita ugroženih svjedoka i svjedoka pod prijetnjom itd. SIPA je, između ostalog, nadležna za: hapšenje osoba osumnjičenih za ratne zločine, istragu krivičnih djela pranja novca, borbu protiv organizovanog kriminala, borbu protiv terorizma.

Ministarstvo bezbjednosti BiH nadležno je za zaštitu međunarodnih granica, unutrašnjih graničnih prijelaza i regulisanje prometa na graničnim prelazima BiH; sprečavanje i otkrivanje učinilaca krivičnih djela terorizma, trgovine drogom, krivotvorenja domaće i strane valute i trgovine ljudima i drugih krivičnih djela sa međunarodnim ili međuentitetskim elementom; međunarodnu saradnju u svim oblastima iz nadležnosti ministarstva.

Šta je najgori scenario za Republiku Srpsku?

2011-07-14T14:51:00.018+02:00

Da li to znači da su prećutno pristali na ustavne promjene koje nas očekuju u budućnosti, gdje će se kompletna BiH (računajući i Srpsku) naći na pregovaračkom stolu?

Piše: Bogdan Elez (Богдан Елез) ( 05.05.2011.)

Od Vašingtona...

Aktuelna politička situacija u BiH po mnogo čemu podsjeća na početak 1994. godine. Hrvati i Bošnjaci su u jeku sukoba, Republika Srpska je teritorijalno jaka i stabilna i u nekoj je vrsti „saveza“ sa bosansko-hercegovačkim Hrvatima. Doduše i nije baš nešto omiljena i priznata na Zapadu, ali je svakako realan i nezaobilazan faktor rješavanja bosanske krize.

Tada na scenu aktivnije stupaju Amerikanci i dojučerašnje ljute protivnike (Bošnjake i Hrvate) mire, „natjeravši“ ih u martu 1994. na potpisivanje tzv. „Vašingtonskog sporazuma“. Šta se kasnije dešavalo, odlično je poznato. Danas, oružanih sukoba, hvala Bogu, nema, ali mnogo toga je slično kao prije 17 godina. Hrvati i sada žele teritorijalnu jedinicu, u političkom su konfliktu sa Bošnjacima, a aktuelne političke vlasti RS-a su ponovo u „savezu“ sa Hrvatima, a Srbija se drži po strani i ne mari previše za sudbinu Republike Srpske. I ne samo to, Srpska je danas više nego ikada pretvorena u pravog eksponenta hrvatskih političkih i ekonomskih interesa.

Kako je o ovome detaljnije pisao moj kolega Milko Grmuša, ja ću se fokusirati isključivo na negativne implikacije koje ovakva politika zvaničnih vlasti Srpske može proizvesti, odnosno kako to može biti put za ostvarenje bošnjačkih i hrvatskih interesa u BiH na štetu Republike Srpske.

...preko Dejtona...

Republika Srpska jeste politički-pravno trajna kategorija i kao takva (bez našeg pristanka) ne može biti ukinuta nikakvim političkim pritiscima. Ali ako je tako, postavlja se pitanje, zašto su se onda vlasti RS umiješale u političku krizu Federacije BiH? Zašto su to uradile ako je RS neupitna i ako kriza u Federaciji nema veze sa Republikom Srpskom?

Da li to znači da su prećutno pristali na ustavne promjene koje nas očekuju u budućnosti, gdje će se kompletna BiH (računajući i Srpsku) naći na pregovaračkom stolu? U prilog takvim sumnjama ide i činjenica da se Dodik na sastanku sa Ivicom Osimom i komitetom za normalizaciju BH fudbala dogovorio o biranju jednog predsjednika FS BiH, pod uslovima koji će onemogućiti majorizaciju. Znači li to da će za neprincipijelnu političku elitu Republike Srpske sutra biti prihvatljivi i jedan predsjednik BiH i četiri teritorijalne jedinice, ako to ne omogućava majorizaciju?

...do BiH po volji Bošnjaka i Hrvata

Ne bih da zvučim paranoično, ali sve ovo implicira da do krupnijih političkih promjena u u BiH „mora“ doći, a da Bošnjaci i Hrvati svoje interese jedino mogu ostvariti na štetu Republike Srpske. Ako bi Hrvati dobili sopstveni entitet, od dijela teritorije Federacije BiH, ne ugrožavajući teritorijalni integritet i cjelovitost Srpske, to bi značilo da bi Bošnjaci teritorijalno bili svedeni na trougao „Sarajevo-Zenica-Tuzla“ i na „Bihaćku enklavu“.

Ovakav scenario, međunarodna zajednica (prije svega SAD i Turska) nikako neće dozvoliti. To vrlo dobro znaju svi relevantni hrvatski politički faktori, pa se shodno tome, Dodikovi partneri iz oba HDZ mudro ne izjašnjavaju o tome da li bi prekompozicija BiH načela teritoriju Srpske (iako bi Dodik trebao od njih da traži jasno izjašnjavanje po ovom pitanju). Ovakva politika dovela bi do prećutnog i postepenog pristajanja na ustavne promjene koje bi rezultirale krajem i rasparčavanjem Srpske.

U tom slučaju, hipotetički gledano, istočni dijelovi RS bi bili progutani od strane eventualnih teritorijalnih jedinica sa sjedištima u Sarajevu i u Tuzli, dok bi istočna Hercegovina bila pripojena teritorijalnoj jedinici sa sjedištem u Mostaru.

Hrvati bi kroz ovakvu teritorijalnu jedinicu, konačno i formalno, dobili prostor na kome bi ekonomski, brojčano i politički bili najznačajniji faktor, a to bi u svakom slučaju bilo mnogo više od ovoga što imaju sada u Federaciji. S druge strane, Bošnjaci bi mogli zadovoljno trljati ruke jer Republike Srpske više ne bi bilo, a BiH bi u odnosu na Srbe postala centralizovanija nego danas.

U takvoj prekompoziciji srpski narod bi postao jedini gubitnik, jer bi jedina teritorijalna jedinica sa srpskom većinom bila „Krajiška“ sa sjedištem u Banjoj Luci. S obzirom da se gro mašinerije, infrastrukture i birača SNSD-a nalazi na ovom području, postavlja se pitanje da li bi ovako nešto „crvenima“ uopšte teško palo, jer njihovi poslovi, uticaj i kapital na ovaj način ne bi bili nimalo ugroženi. Ovo je naravno, „grubo“ predstavljena slika situacije, ali nema sumnje da ako se ovakvi „aranžmani“ aktuelne vlasti nastave, da će Republika Srpska biti rasparčana na ovaj ili sličan način.

Ipak, za nadati se, da im je u glavama i u srcima, ostalo bar malo nacionalne svijesti i odgovornosti i da narod Republike Srpske neće povesti u takvu avanturu. Koliko god otrcano zvučalo, nada umire poslednja. U suprotnom, završiće na smetljištu istorije kao ljudi koji su prodali ono za šta je 30.000 Srba u prethodnom ratu dalo svoj život.

Copyright © bogdanelez.blogspot.com

Šta je realnost?

2011-07-14T14:37:00.020+02:00

U drugom dijelu teoretskih razrada privida i obmane u politici, pokušavam objasniti ekonomsku i političku realnost u Republici Srspkoj.

Da bi se ipak napravila distinkcija između iluzije i realnosti, potrebno je svaku od ovih stavki analizirati pojedinačno:

Piše: Bogdan Elez (Богдан Елез) (22.04.2011.)

Novca više nema

Republika Srpska daleko je od prostora ekonomske, socijalne, političke i svake druge stabilnosti i prosperiteta. Činjenica je da su prilikom dolaska na vlast Milorad Dodik i SNSD zatekli budžetski suficit od 150 miliona konvertibilnih maraka. U međuvremenu je «Telekom RS» prodat Srbiji za milijardu i 300 miliona km. Taj novac je nenamjenski trošen na raznorazne „kapitalne“ projekte, autoputeve, aerodrome i ostale megalomanske projekte od kojih je samo ostala ideja. Dobar dio tih sredstava „opran“ je i kroz „grandiozne“ sportske manifestacije kao što su „Noć šampiona“ ili „Svjetsko prvenstvo u raftingu“. Novac nažalost nije ostao u budžetu, niti je uložen u investicije i proizvodni sektor, poljoprivredu, u razvoj privrede generalno, već je završio u džepovima tajkuna bliskih vlasti i „političke elite SNSD-a“.

Samo u poslednje četiri godine „Integral Inženjering“ Dodiku bliskog Slobodana Stankovića imao je poslove vrijedne preko 700 miliona maraka što dovoljno govori o kakvoj se vrsti monopola na ovako malom prostoru radi. Tragično je da se ogromna budžetska sredstva koja pripadaju svima nama, cjelokupnom društvu u RS slivaju u džepove privelegovanih privatnika koji na tenderima uvijek dobijaju poslove koji donose najveći profit. Novca u budžetu više nema, sve sporije se puni, a deficiti se najlakše krpe tako što se po džepu „udaraju“ najugroženije i najzaslužnije kategorije stanovništva tako što im se smanjuju primanja, povećavaju porezi i uvode novi koje nisu u stanju da „plaćaju“. Proporcionalno opadanju životnog standarda rastu cijene električne energije, komunalija i osnovnih životnih namirnica, a kupovna moć ljudi je sve slabija. Jedino opadaju cijene automobila, ali njih i ovako i onako neće kupovati oni koji se bore za goli opstanak. Novih radnih mjesta koja su obećavana nema, pa i oni koji su zaposleni grčevito se bore da sačuvaju postojeća. Nakon svega ovoga krajnje je iluzurno govoriti o nekakvoj ekonomskoj ili socijalnoj stabilnosti.

Rast BDP mora biti bar 7-8 %

Govori se o nekakvom rastu društvenog bruto proizvoda od 2,5%, a dobro je poznato da za ovako malu ekonomiju dovoljan je pozitivan bilans strateških preduzeća poput «Rafinerije» ili «Elektroprivrede RS» pa da se postigne takav rast.

Da bi se stvarno moglo govoriti o nekom pozitivnom rastu društvenog bruto proizvoda, on mora da bude minimum 7-8%, ako ne i više, jer jedino tako zemlja koja je bila uništena ratom može da (koliko-toliko) hvata korak sa razvijenim društvima, pa i sa EU kojoj svi težimo.

Nadležnosti kao klikeri

Tačno je da je sa ponovnim dolaskom na vlast Milorada Dodika zaustavljen prenos nadležnosti, ali to je više posledica volje njegovih mentora i centara moći koji su ga doveli na vlast nego njega samog.

Ne treba zaboraviti da je za vrijeme njegovog prvog mandata (kada su ga okupacioni tenkovi i instalirali) najveći broj nadležnosti zapravo i prenesen. Tada je stvorena „pogodna klima“ koja je rezultirala za RS nepovoljnom arbitražnom odlukom za Brčko distrikt, a to bi u budućnosti moglo imati katastrofalne posljedice po Republiku Srpsku.

Hercegbosanski biznis

Milorad Dodik se svesrdno zalaže za uspostavljenje hrvatske federalne jedinice u BiH. Da apsurd bude veći, značajan dio političke scene u Hrvatskoj je protiv toga, ali Dodik u toj situaciji ide logikom „Veći katolik od pape“. Najveća iluzija u svemu tome je da to može biti nešto dobro za Republiku Srpsku, jer istorija nas je mnogo puta u 20. vijeku naučila da su sva koaliranja sa Hrvatima bila politički pogubna za srpski narod i što je najgore pogubna po njegovo biološko biće.

Narod ima kratko pamćenje, pa zaboravlja da je jasenovačku građu Amerikancima (tačnije Muzeju holokausta u Vašingtonu) predao upravo Dodik. Sve to ostvalja mogućnost za manipulisanje brojem srpskih žrtava u ovom zloglasnom logoru, kao i za još mnoge druge manipulacije. Za Republiku Srpsku su ekonomskom smislu posebno pogubne jake Dodikove konekcije sa hrvatskim kapitalom i biznis lobijima, kojima je kroz uvoz mnobrojnih proizvoda i otvaranje hrvatskih tržnih centara, omogućio snažan prodor na tržište Republike Srpske koje su u ogromnom procentu i okupirali. O obrnutoj trgovinskoj razmjeni i ulasku kapitala i proizvoda iz Republike Srpske u Hrvatsku ili «Herceg-Bosnu» naravno nema ni govora. Niko naravno Dodiku ne bi osporio ličnu ljubav prema Zagrebu ili Mostaru (ako takva ljubav postoji) da se ta ljubav pogubno ne odražava na privredu Republike Srpske.

Kriza - izgovor

Nije tačno da je ekonomska kriza odgovorna za katastrofalno stanje najugroženijih socijalnih kategorija (penzioneri, ratni invalidi, borci...). Svi službeni pokazatelji pokazuju da se u novac u RS trošio nenamjenski i da se s njim slabo upravljalo, tako da sa takvim stanjem globalna ekonomska kriza nema puno veze. Jasno je da je ona samo izgovor da bi se zamaskirao sopstveni nerad i lopovluk.

Robovlasnička demokratija

Jasno je da aktuelna vlast (na osnovu do sada urađenog i neurađenog), ne samo da ne može da ima ekskluzivitet nad idejama socijalne pravde i demokratije, već je sasvim suprotna od toga i više podsjeća na reakcionarne režime u Latnskoj Americi gdje veoma uzak krug ljudi (oligarhija) upravlja društvenim bogatstvom, kapitalom i finasijskim sredstvima, dok većina stanovništva ili je gradska sirotinja ili za male nadnice radi na njihovim nepreglednim plantažama.

Mi smo definitivno bliži takvom, nego društvu socijalne pravde i jednakosti, pa bi se danas vladajuća ideologija Republike Srpske mogla bez ikakve sumnje nazvati „robovlasničkom demokratijom“. Zbog svega toga, pogubno je da se i pored katastrofalnog stanja, među značajnim procentom naroda stvorila slika da ova vlast zaista nema alternativu, jer poznato je u kakvom pravcu društvo i državu može odvesti «vlast bez alternative».

Doprinos SDS

Takvom stanju, velikim dijelom doprinjela je i SDS, kao najveća i najpopularnija opoziciona stranka koja se nije potrudila da iskoristi ogroman manevarski prostor koji im je aktuelna vlast «ostavljala» vođenjem loše i neodgovorne (prije svega socijalne i ekonomske) politike. SDS je jedino iskoristila zasluge koje je imala za stvaranje RS i izuzetno jaku emociju koju ljudi imaju prema grbu i imenu ove stranke. To naravno nije bilo dovoljno za promjenu aktuelnog stanja i režima. Da bi se pokazalo da ipak postoji alternativa, SDS mora da preuzme odgovornost prema onima koji su nezadovoljni sadašnjim stanjem i da bude predvodnik neke nove, moderne, efikasne, ali iznad svega nacionalne i demokratske opozicije koja će ponuditi socijalnu i ekonomsku stabilnost građanima RS.

Da bi se pozicionirala kao takva, najveća opoziciona stranka mora da prestane biti hermetički zatvorena i da otvori prostor mladim i kvalitetnim ljudima koji mogu itekako da doprinesu kvalitetnom širenju baze i temelju za neku novu pravedniju Republiku Srpsku. Nadalje, SDS mora da iskoristi nekompromitovanost svojih lidera, što uz reformu stranke i jasan program za rješavanje problema građana može biti dobra osnova da RS sutra postane zaista bolje i pravednije mjesto za život. Ovo naravno važi i za sve druge političke faktore nezadovoljne sadašnjim stanjem. Lokalni izbori nisu daleko.

Ako ne glasate za nas...

Što se tiče ljudskih prava, medijskih i ostalih sloboda, činjenica je da još uvijek nema likvidacija ili deportacija, ali ako još nisu fizički počeli da eliminišu neistomišljenike i nepodobne, to nikako ne znači da su slobode i ljudska prava na visokom nivou u RS.

Javni servis, kao i 90% štampanih medija su pod direktnom ili indirektnom kontrolom vlasti i zapravo su samo njeni „glasnogovornici“. S druge strane, u onim elektronskim medijima koji su više komercijalnog karaktera ima nekakve kritike aktuelnog stanja, ali je sve to benigno jer i takvi mediji zbog finansijskog opstanka i održivosti ne mogu biti u potpunosti slobodni.

Jedan od omiljenih postulata Dodika i SNSD-a je: „Ako nisi s nama protiv nas si“, pa su tako mnogi ljudi prilikom zapošljavanja diskriminisani ako nisu članovi SNSD-a, a da ne govorimo o onima koji su nelegalno ostali bez posla samo zato što nisu bili politički podobni u svojim preduzećima. U tom kontekstu se može govoriti o kršenju jednog od osnovnih ljudskih prava po Povelji UN i Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, prava na rad.

Mi bismo zaista voljeli da je tako, ali Republika Srpska definitivno nije bolji dio BiH (bar ne u ekonomskom smislu). Prosjek plata i penzija veći je u Federaciji, veća su davanja za socijalne kategorije i borce. Kako se prirodne katastrofe u Japanu odražavaju na stanje na američkoj berzi, tako je i privreda u BiH povezana, pa je sasvim iluzorno pričati da je jedan entitet ekonomski bolji u odnosu na drugi.

Nezavisni Dodik

Milorad Dodik neće donijeti nezavisnost Republici Srpskoj. Do disolucije BiH doći će jedino ako se u budućnosti stvore po srpski narod povoljne političke, ekonomske i geostrateške okolnosti da bi tako nešto bilo izvodljivo. Milorad Dodik je priču o nezavisnosti samo iskoristio radi „paljenja“ širokih narodnih masa i političkog marketinga koji mu je pomagao da se dočepa i što duže sačuva vlast i ogroman (nezakonito) stečen (sopstveni) kapital i kapital ljudi oko sebe. Čovjek koji je u vrijeme gole borbe za opstanak srpskog naroda na ovim prostorima i stvaranje RS izjavljivao: „Ovo nije moj rat“ definitivno je neće odvesti ni u nezavisnost.

Ulica i opozicija

Nema sumnje da građani Republike Srpske «dobrovoljno» ili «pod pritiskom» žive u političkoj, iluziji, prividu ili obmani. Ljude je lako u nešto ubjediti, ali ih je teško duži vremenski period držati u ubjeđenju u ispravnost iluzije. Akumulacija nezadovoljstva je ogromna, ali očigledno da opozicione partije ne mogu biti dovoljan inicijator i generator promjena u društvu. Za korjenite promjene potrebno je stvaranje dobro organizovane kritične mase među studentima, radnicima, borcima, penzionerima itd.

Svugdje u svijetu i u Evropi, upravo su studenti i radnici najveća konstruktivna opozicija i kritična masa koja je spremna da pokaže revolt i da izađe na ulice da bi se izborila za svoja prava, ukoliko su ona ugrožena nekom nepovoljnom odlukom izvršne ili zakonodavne vlasti zemlje u kojoj djeluju. Kod nas, ne samo da ove kategorije nisu takva opozicija i kritična masa, već se studentske, boračke, penzionerske organizacije i sindikati utrkuju ko će biti odaniji podanik aktuelnom režimu i ko će od toga izvući maksimalnu korist (naravno za vrlo uzak krug ljudi). Pojedinačni istupi i izuzeci koji opovrgavaju pravilo nisu dovoljni i ne mogu biti efikasni bez šireg fronta i bolje organizovanosti i koordinisanosti.

Sama riječ režim asocira na nešto negativno, a nedemokratski režimi se jedino mogu srušiti i pobijediti na ulici konstantnim protestima i demonstracijama na koje ugroženi građani RS imaju moralno i svako drugo pravo. Takve aktivnosti bi samo inicirale ubrzale da na demokratskim izborima padne jedan autoritarni i kriminalizovani režim. Dokle god se to ne desi, nosićemo hipoteku ljudi (da ne kažem naroda) podaničkog mentaliteta i ponašati se i trpiti u skladu sa krilaticom: «Narod ima vlast kakvu zaslužuje» i iluzija života će se nastaviti.

Copyright © bogdanelez.blogspot.com

Privid ili obmana: Milorad Dodik ili Dejvid Koperfild?

2011-07-14T14:22:00.023+02:00

U teoriji sam pročitao da se iluzija politike može ispoljavati kao privid ili obmana. Privid je otprilike kada postoji neka poluostvarenost lijepog i dobro uređenog društva koju ne prati neki poseban cilj onoga koji stvara iluziju, političkog iluzioniste, odnosno nosioca vlasti u datom društvu.

Kada su djelovanje i svijest iluzioniste rukovođeni, prije svega ličnim interesima i ciljevima, kao što su karijera, moć, bogaćenje i sl., onda je politička iluzija obmana onih kojima je iluzija ciljno namjenjena. Tako kaže teorija, a šta kaže praksa, konkretno na ovim našim prostorima, prije svega prostorima Republike Srpske.

Praksa kaže da je cjelokupna savremena politička istorija ovih prostora istorija privida i obmana, bilo da se ovi elementi pojavljuju samostalno, u jednom ili drugom obliku, ili zajedno u nekoj hibridnoj mješavini.

Piše: Bogdan Elez (Богдан Елез) (14.04.2011.)

Kraljevina SHS – prva obmana

Prva Jugoslavija, odnosno Kraljevina SHS, pa kasnije Kraljevina Jugoslavija bila je klasičan primjer političke obmane (svjesne ili nesvjene) srpskog naroda da će sa ostalim Južnim Slovenima živjeti srećno, zadovoljno u miru, toleranciji i prosperitetu u zajedničkoj državi.
Ishod, žrtve i negativne posljedice koje je srpski narod pretrpio zbog toga dobro su poznate.

SFRJ – prvi privid

Nakon Drugog svjetskog rata, voljom i dogovorom velikih sila, stvorena je SFRJ. Pošto je obmana već bila učinjena u prethodnoj zajenici, ovoga puta se jedino moglo igrati na kartu privida, pa je tako gotovo pola vijeka stvaran privid uređenog društva socijalne pravde i jednakosti, gdje prije svega caruju bratstvo, jedinstvo i ljubav između njenih naroda.
Naravno, i ovoga puta privid je imao krvavi ishod.

Bosna i Hercegovina – nastavak privida

I pored svih krvavih ratova, ponovo živimo u jednoj vrsti privida. Taj privid nam nameće međunarodna zajednica, a on se zove Bosna i Hercegovina. Ovdje obmane nema, jasno je da se radi o prividu suživota, tolerancije između konstitutivnih naroda uz ekonomsko blagostanje na putu ka priključenju EU i NATO.

Ko su naši iluzionisti?

Ali nije jedina iluzija života i politike Bosna i Hercegovina. I mi u Republici Srpskoj smo itekako izloženi prividu i obmani kao neizostavnim elementima svake političke iluzije. Prije svega to se odnosi na iluziju života u RS uopšte (političkog, ekonomskog, kulturnog i svakog drugog).

Sama Republika Srpska kao političko-pravna i nacionalna kategorija nije politička iluzija, jer je nastala kao želja srpskog naroda za samostalnošću, očuvanjem identiteta i žrtvovanjem i borbom naših očeva od kojih su mnogi dali svoje živote za svoju otadžbinu i narod. A da li su se oni borili za ovakav život, za ovakvu iluziju, privid i obmanu života u RS?

Da bi se što bolje shvatila iluzija života i politike u RS moramo je prvo «raščlaniti na proste faktore», a ti raščlanjeni faktori su: privid, obmana, nosioci političke vlasti i narod.

Krenimo od nosilaca političke vlasti kao onih koji kreiraju političku iluziju. Da li je politička iluzija za njih privid, obmana ili oboje? Najtačnije bi bilo da se kod njih politička iluzija ispoljava kombinacijom ova dva elementa, s tendencijom ka klasičnoj političkoj obmani. Većina onih unutar vladajućeg miljea dobro žive, imaju nekretnine na nekoliko mjesta, imaju po nekoliko prvatnih firmi, djecu školuju na univerzitetima u inostranstvu. Neki imaju i ljubavnice...

Mnogi od njih, polazeći od vlastitog komformizma, zaista vjeruju da mi živimo u sasvim pristojno uređenom i socijalno odgovornom društvu gdje ima „mjesta pod suncem za svakog“.

Šta nam oni kreiraju?

Kako se danas politika reflektuje na običan svijet u RS, odnosno kako je njeni kratori serviraju građanima Republike Srpske kroz privid ili obmanu (u zavisnosti kako je građani doživljavaju):

• Republika Srpska je prostor ekonomske, socijalne, političke i svake druge stabilnosti i prosperiteta
• Republika Srpska ima pozitivan i stabilan rast društvenog bruto proizvoda.
• Milorad Dodik je čovjek koji je zaustavio prenos nadležnosti institucija RS na nivo BiH i tako zaustavio njeno urušavanje
• Milorad Dodik se zalaže za stvaranje trećeg (hrvatskog) entiteta i podržava Hrvate u tim nastojanjima zato što će to ojačati Republiku Srpsku i njene političke i ekonomske pozicije

• Vlada vodi krajnje odgovornu socilajnu i ekonomsku politiku, tako da je ugroženost kategorija kao što su penzioneri, ratni invalidi, borci i studenti posljedica globalne ekonomske krize koja se odražava na sve segmente društva u Republici Srpskoj, a ne samo na ove kategorije
• SNSD-ova vlast jedina ima ekskluzivitet nad idejama socijalne pravde i jednakosti, jedina može stabilno da vodi i vlada Republikom Srpskom i kao takva uopšte nema političku alternativu
• Vlast socijaldemokrata je krajnje demokratska a Republika Srpska je mjesto najvišeg nivoa poštovanja osnovnih ljudskih prava, medijskih sloboda, slobode iskazivanja javnog mišljenja i svega što ide uz to
• Republika Srpska je bolji dio BiH
• Disolucija BiH je neminovna, a nezavisnost Republici Srpskoj će donijeti upravo Milorad Dodik

Nastavak ("Šta je realnost") http://bogdanelez.blogspot.com/2011/07/sta-je-realnost.html

Copyright © bogdanelez.blogspot.com

Pravoslavni raskoli: Ukrajinci kao Crnogorci

2011-07-10T17:50:00.011+02:00

Kijevsko-Pečerska lavra

U Ukrajini već poodavno postoje mnogi antagonizmi koji su najviše vidljivi na polju politike, kulture, jezika i religije, pa se o Ukrajincima u neku ruku može govoriti kao o ruskim Crnogorcima, jer sličnosti između odnosa Crnogoraca prema Srbima i Ukrajinaca prema Rusima zaista su brojne.

Piše: Bogdan Elez (Богдан Елез) (26.08.2009.)

„Narandžasti“ bacili kosku razdora

Kada su međureligijski odnosi u pitanju, ionako komplikovanu situaciju dodatno je zakomplikovala tzv. „Narandžasta revolucija“ koja se odigrala krajem 2004. i početkom 2005. Tada je prozapadni kandidat Viktor Juščenko stao na čelo države.

On je tokom kampanje, osim velike pomoći koja je stizala sa Zapada, imao i otvorenu podršku izuzetno jake i uticajne grkokatoličke (unijatske) zajednice, ali i nekoliko kanonski nepriznatih ukrajinskih pravoslavnih crkava.

Nasuprot njemu, nalazio se proruski kandidat i sadašnji predsjednik Viktor Janukovič koji je uživao podršku jedine kanonski priznate pravoslavne crkve na tlu Ukrajine (Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovske patrijaršije). Dolaskom na vlast, „narandžasti“ su počeli sprovoditi proces distanciranja od Rusije, ne samo u ekonomskoj i političkoj, već i u crkvenoj sferi.

Ko su pravi, a ko raskolnici

Nakon raspada SSSR-a i osamostaljenja Ukrajine, najvažniji zadatak Moskovske patrijaršije bio je očuvati duhovno jedinstvo Rusa, Ukrajinaca i Bjelorusa. Ruske crkvene vlasti insistirale su na tom jedinstvu iz dva razloga. S jedne strane trebalo je mnogobrojnu rusku populaciju u tim republikama zadržati pod okriljem Ruske crkve, a s druge strane postojali su realni istorijski razlozi za takvo jedinstvo. Prva ruska država (Kijevska Rusija) nastala je na tlu današnje Ukrajine, a njen knez Vladimir 988. godine prihvatio je hrišćanstvo od Vizantije. Na tim tekovinama je u Kijevu 1990. (od ukrajinskih eparhija) formirana Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovske patrijaršije.

Iako nije dobila potpunu samostalnost (autokefalnost), omogućen joj je visok stepen autonomnosti, odnosno nezavisnosti i samostalnosti u upravljanju. Ta crkva je danas jedina kanonski priznata pravoslavna crkva u Ukrajini. Ima sopstveni sinod, a jedina obaveza koju ima prema Moskvi je priznavanje moskovskog patrijarha kao vrhovnog poglavara. Mitropolit kijevski i cijele Ukrajine Vladimir Sabodan danas se nalazi na njenom čelu, a sjedište mu je u Kijevsko-Pečerskoj lavri.

Pored ove crkve, veliku podršku među vjernicima ima kanonski nepriznata Ukrajinska pravoslavna crkva Kijevske patrijaršije. Tu crkvu osnovalo je 1992. godine u Kijevu sveštenstvo koje je gajilo jaka ukrajinska nacionalna osjećanja i bilo u potrazi za ukrajinskim nacionalnim i kulturnim identitetom nezavisnim od ruskog. Raščinjeni i od Moskve anatemisani, bivši kijevski mitropolit Filaret Denisenko (neki tvrde i saradnik KGB-a) stao je 1995. godine na čelo te vjerske zajednice koju i danas predvodi.

Ko ima veću podršku među vjernicima?

Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovske patrijaršije (prema zvaničnim podacima) raspolaže najvećim brojem crkava, manastira, duhovnih škola, bogoslovija, parohija i eparhija. Prema podacima iz te vjerske zajednice, broji oko 35 miliona vjernika, a njeni vjernici su svi ukrajinski Rusi i preko 20 miliona etničkih Ukrajinaca.

Ipak, relevantnost tih podataka prilično je diskutabilna, jer su neke nezavisne ankete i istraživanja sprovedena na terenu pokazala blagu naklonjenost Ukrajinaca prema kanonski nepriznatoj zajednici. Iako pomenute ankete i istraživanja „raskolnicima“ daju određenu prednost, i njihove rezultate treba prihvatiti sa velikom dozom rezerve, jer vrlo često variraju, a uočena su i znatna odstupanja takvih istraživanja.

Tome u prilog ide i činjenica da je veliki broj stanovnika Ukrajine još uvijek u potrazi za vjerskim i nacionalnim identitetom. Ako se geografski parametri uzmu u obzir, sigurno je da Moskovska patrijaršija ima najveći broj vjernika u južnim i istočnim oblastima. Situacija je najkomplikovanija u Kijevu i u centralnim dijelovima zemlje, gdje se Moskovska patrijaršija bori za prevlast s „raskolnicima“ iz Kijevske patrijaršije.

U zapadnoj Ukrajini i Lavovu glavnu riječ vodi Ukrajinska grkokatolička crkva, dok je među pravoslavnim vjernicima najprisutnija Kijevska patrijaršija. Ovdje je uticaj Moskve najmanji, a pravoslavni vjernici vrlo često su izloženi diskriminaciji grkokatolički nastrojene zajednice.

Pokušaji kanonskog priznanja

Bivši predsjednik Juščenko i tadašnje vlasti pokušali su da tri najveće pravoslavne jurisdikcije ujedine i stvore potpuno autokefalnu ukrajinsku pravoslavnu crkvu.

Oni su te nade povezivali sa carigradskim patrijarhom Vartolomejom, smatrajući da ujedinjenje pravoslavnih treba da se izvrši pod okriljem Carigradske patrijaršije, kao prve među jednakima i starije od unutar-pravoslavnih raskola. Tadašnji politički establišment Ukrajine više puta zastupao je takav stav.

Prije dvije godine, u okviru proslave 1020. godišnjice krštenja Rusije Viktor Juščenko obratio se vaseljenskom patrijarhu Vartolomeju sa molbom da prihvati pod svoju jurisdikciju ukrajinsku pravoslavnu crkvu i pruži joj autonomiju. U tu svrhu organizovani su bilateralni kontakti i razgovori između Carigrada i ukrajinske države, Carigrada i predstavnika raskolničkih grupa, predstavnika raskolničkih grupa i države.

Zahvaljujući naporima tadašnjeg patrijarha moskovskog i cijele Rusije Alekseja ІІ konfliktna situacija je spriječena. On se lično sastao sa prvojerarhom Carigradske crkve i ubijedio ga da ne povlađuje političkim igrama ukrajinskih vlasti. Konflikt je privremeno ukinut, ali ne na duže vrijeme.

Uloga vaseljenskog patrijarha

Kada je patrijarh Vartolomej u pitanju, u Moskvi postoje razmišljanja da je on zapravo instrumentalizovan od Zapada u cilju odvajanja ruske i ukrajinske crkve: „Carigradski patrijarh je danas i pješak i kraljica. S jedne strane, on mnogo zavisi od SAD, koje pokušavaju da ga iskoriste protiv RPC-a, one stoje iza te intrige.

Istovremeno on zaista pokušava da realizuje svoj interes. Danas je Carigradska patrijaršija izgubila svoj pređašnji značaj Vaseljenske patrijaršije, upravo zato Vartolomej Prvi želi da učvrsti svoj položaj u svijetu, čak i po cijenu crkvenih kanona i neuvažavanja istorijske i duhovne prošlosti“ rekao je povodom toga ruskim medijima šef odjeljenja Ukrajine, instituta zemalja ZND-a Kiril Frolov.

U cijeloj priči ulje na vatru dolijevaju kardinal Husar i njegovi grkokatolici koji nude da oni budu inicijatori okupljanja i da se stvori nova patrijaršija od jednog broja pravoslavaca i unijata. Zajednički patrijarh bio bi u tom slučaju pravoslavac, ali bi takva zajednica morala da prizna papu za vrhovnog poglavara. Suvišno je spominjati da je ovakva ponuda za pravoslavce u Ukrajini u najmanju ruku uvrijedljiva.

Unija sa Vatikanom

Glad i veliki pritisci primorali su pojedine pravoslavne eparhije u zapadnoj Ukrajini da 1596. u Brestu prihvate uniju sa papom. Unija im je dozvolila zadržavanje izvornog vizantijskog obreda sa staroslovenskim kao crkvenim jezikom, ali su zauzvrat morali priznati vrhovnu vlast pape.

U Drugom svjetskom ratu „unijati“ su bili na strani njemačkog okupatora, aktivno učestvujući u zločinima nad Jevrejima i pravoslavcima, pa su ih sovjetske vlasti 1948. stavile van zakona, zabranjujući im daljnji rad. Eparhije, vjernici i imovina Grkokatoličke (unijatske) crkve stavljeni su tada pod ingerenciju Ruske pravoslavne crkve, ali su ovi ipak nastavili ilegalno djelovati u „katakombama“ i slobodno na Zapadu i Americi među mnogobrojnom ukrajinskom emigracijom.

Za vrijeme vladavine Gorbačova, sovjetska država poprilično je liberalizovala i otoplila odnose prema vjerskim zajednicama, pa je 1989. ponovo obnovljen rad Ukrajinske grkokatoličke crkve. Njen kardinal Lubačivski 1991. vratio se u zemlju iz emigracije i nastavio da vodi crkvu. Njega je na tom mjestu 2001. zamijenio Ljubomir Husar, koji se i danas nalazi na čelu te vjerske zajednice.

Koliko ima „unijata“?

Zvanični podaci kazuju da je Ukrajinska grkokatolička crkva sa svojih 3.330 parohija i oko 4,5 miliona vjernika (prema sopstvenim podacima šest miliona) treća crkva po veličini i brojnosti u Ukrajini. Različiti popisi organizovani tokom 90-ih pokazali su da šest do osam odsto stanovnika Ukrajine pripada toj zajednici ili 9,4 do 12,6 odsto od ukupnog broja vjerujućih u zemlji.

„Unijatske“ eparhije su se, istorijski gledano, uglavnom nalazile u zapadnim dijelovima zemlje, a posljednjih godina formirane su i u gradovima istočne Ukrajine (Harkovu, Donjecku,), pa čak i u Rusiji (Moskvi, Novosibirsku, Tomsku), kao i u svim drugim gradovima gdje ima raseljenih Ukrajinaca koji su porijeklom iz zapadne Ukrajine.

Grkokatolici kao kamen spoticanja

Unijatska crkva danas predstavlja jedan od najvećih kamena spoticanja u odnosima i ekumenskom dijalogu između Vatikana i pravoslavnog svijeta. Posebno se njeno djelovanje negativno reflektuje na odnose Ruske crkve i Vatikana.

O kolikoj količini nerazumijevanja i neslaganja se radi, dovoljno govori podatak da nijedan papa u dosadašnjoj istoriji hrišćanstva nije posjetio Rusiju. Katolička crkva zvanično ističe moralno pravo da bude aktivna u Rusiji, koja ima katoličku zajednicu sačinjenu od Nijemaca i Poljaka.

Za Moskovsku patrijaršiju sporni su prozelitizam i misionarska aktivnost Vatikana, koja se na razne načine sprovodi na prostoru bivšeg SSSR-a preko vatikanskih eksponenata, prije svega oličenih u sveštenstvu Grkokatoličke (unijatske) crkve.

Za Moskvu nisu sporna prava autentičnih grkokatolika i rimokatolika, već vrbovanje izvornih pravoslavnih vjernika od raznih katoličkih misionara i organizacija koje djeluju na tlu Ukrajine, Rusije i ostalih sovjetskih republika.

U Katoličkoj crkvi to su opravdavali činjenicom, da su to zapravo ateisti i da to nije vrbovanje pravoslavnih, već pokušaj preobraćenja nevjerujućih u Hristovu vjeru pod okriljem Katoličke crkve. U Vatikanu su očigledno previdjeli činjenicu da su djedovi i pradjedovi tih „nevjerujućih“ bili pravoslavci.

Licemjerje Vatikana

Vatikan je zvanično osudio i odbacio „uniju“ kao sredstvo i metod približavanja i ujedinjenja sa pravoslavnima. Nezvanično, na terenu eksponenti Vatikana i dalje sprovode takvu politiku, i u tome je suština problema. Vatikan je 2005. sjedište Ukrajinske grkokatoličke crkve premjestio iz Lavova u Kijev, a njen poglavar Husar tom prilikom dobio je titulu veliki nadbiskup Kijeva i Galicije.

Reakcije Moskve bile su u najmanju ruku oštre, a tadašnji patrijarh moskovski Aleksej ІІ izjavio jo „da je bez sumnje riječ o neprijateljskom činu". Ta odluka naišla je na osudu, ne samo Rusa već i cjelokupne pravoslavne zajednice.

O političkoj dimenziji takve odluke dovoljno govori činjenica da u Kijevu živi mali procenat grkokatolika. Dokle god Vatikan sprovodi politiku licemjerja i dvostrukih standarda, međuhrišćanski konflikti će postojati i antagonizme će biti teško premostiti.

Janukovič pobjeđuje antagonizme?

Nakon što je podijelio ukrajinsko društvo po političkim, vjerskim, nacionalnim i jezičkim osnovama, projekat „narandžaste revolucije“ doživio je potpuni krah poslije pobjede Viktora Janukoviča na predsjedničkim izborima u Ukrajini u februaru ove godine.

Janukovič (kandidat Partije regiona) pobijedio je tom prilikom Juliju Timošenko, liderku, seks simbol i ikonu „narandžastih“. Janukovič je uslovno rečeno „proruski političar“ koji će u vremenima koja dolaze pokušati politički i strateški da balansira između mnogih interesa. To se prije svega odnosi na interese SAD-a, Evropske unije i Rusije.

S jedne strane odustalo se od članstva u NATO paktu, ruskoj Crnomorskoj floti je produžen boravak u Sevastopolju na Krimu do 2042. godine, a s druge strane potrebno je zadovoljiti aspiracije i afinitete koje veliki broj Ukrajinaca ima prema Zapadu, pa je u tom smislu članstvo u Evropskoj uniji postavljeno i ostavljeno kao jedan od top prioriteta ukrajinske spoljne politike u narednom periodu.

Sa vjerskog aspekta podijeljenosti, veliki broj „etničkih“ Ukrajinaca Ukrajinsku pravoslavnu crkvu Moskovske patrijaršije i dalje doživljava kao eksponent velikoruske hegemonističke politike i pokušaj gušenja njihovog nacionalnog identiteta i etničke samosvijesti.

S druge strane, etnički Rusi i proruski orijentisani Ukrajinci ne mogu da se identifikuju sa „raskolničkom“ ukrajinskom pravoslavnom crkvom Kijevske patrijaršije.

Činjenica je da na plećima Viktora Janukoviča ogromna odgovornost, jer mnogi upravo očekuju da će njegova politika pronaći konsenzus unutar podijeljenog društva. A da li će uspjeti u tome, jedino nam vrijeme može dati odgovor.

Copyright © bogdanelez.blogspot.com

Колумбија: Нашмркавање изборима

2011-07-10T17:43:00.016+02:00

Данас кључни свјетски медији веома ријетко извјештвају о ситуацији у Колумбији, а и онда када је спомену, помислите да је уз помоћ војног ангажмана САД постала мање насилна и боље мјесто за живот.

Међутим, стварност је пуно суровија. И док је сва пажња свијета усмјерена на Ирак, Авганистан, Израел или Индију, у Колумбији се дешавају политички атентати и масовна убиства.

Piše: Bogdan Elez (Богдан Елез) (26.05.2010.)

У џунгли сигурније него на асфалту

Колумбија је на првом мјесту у свијету по броју убијених синдикалиста, а истовремено се у колумбијској џунгли спроводи класични „екоцид“. Паравојне формације, подржане од стране званичне власти у Боготи и САД, веома често предузимају терористичке акције, а и војска често организује офанзиве у периодима од неколико година. Уколико се залажете за људска права или сте једноставно обесправљени, вјероватноћа да ћете бити убијени знатно је већа у градовима. Поједине анализе и истраживања спроведена у задњих неколико година, показују да су колумбијски градови Кали и Медељин (познати по чувеним нарко-картелима), најнесигурнији од свих свјетских градова. Према овим истраживањима, ако се у појединим дијеловима ових градова нађете послије поноћи, вјероватноћа да ћете бити убијени износи 70%. Жалосно, али данас је политичком опоненту у Колумбији најсигурније у џунгли са герилом.

Револуционари без Кине и СССР-а

Са распадом Совјетског савеза и сломом комунизма, те Кининим заокретом ка капитализму, дошло је до гашења великог броја револуционарних покрета у свијету. Тада амерички војни програми, укључујући и фамозни „СОА“ (US Army School of the Americas), губе антикомунистички разлог постојања. Ова празнина испуњена је америчким „ратом против дроге“.

Војска је институционализовала улогу цивила у прикупљању обавјештајних података, а паравојне снаге ставила под своју команду, те су оне вршиле политичка убиства по наредби војске и званичних власти. Амерички војни естаблишмент опремио је оружјем колумбијске војне снаге, које су постале познате по озбиљним кршењима људских права, све под маском борбе против кријумчара дрогом и лијеве, комунистичке гериле, оличене у групацијама као што су, прије свега ФАРК (Револуционарне оружане снаге Колумбије) и ЕЛН.

ФАРК је побуњеничка група са најдужим стажом дјеловања у Латинској Америци. Насиље, киднаповања и бомбашки напади су генерално смањени у борби која траје четири деценије, ФАРК сада углавном напада из засједе, углавном у руралним срединама. Почетком овог мјесеца припадници ФАРК-а убили су петорицу колумбијских војника, напавши их у близини границе са Еквадором, док су уништавали илегалне засаде коке.

Иначе од средине прошлог вијека, актери сукоба у Колумбији су готово исти, с једне стране конзервативна владајућа елита, а с друге стране гомила обесправљених и сиромашних које представља лијево оријентисана, моћна и бескомпромисна герила.

Војском против сиромаштва

Такозвани амерички „План за Колумбију“ имплементирао је досада милијарде долара у сврху борбе против љевичарских побуњеника из ФАРК-а и трговине дрогом. Поменути пакет донесен је у априлу 2000., од стране тадашњег америчког предсједника Била Клинтона. Овим планом, колумбијске оружане снаге додатно су наоружане и обучене у циљу борбе против тзв „нарко – гериле“. Колумбија је трећи највећи прималац америчке војне помоћи, послије Израела и Египта.

Америка је љевичарске герилске формације, попут ФАРК-а и ЕЛН-а, означила као „нарко герилу“ и војним путем упорно покушава ријешити сложене социјалне и економске проблеме. Колико је све то лицемјерно, најбоље говори податак да је ЦИА током осамдесетих рат против „Сандиниста“ у Никарагви финансирала управо новцем од трговине дрогом. Јавна тајна је да је ЦИА својевремено и у Колумбији организовала производњу и продају наркотика.

Наиме, прије четрдесетак година у ЦИА су „намирисали“ економску моћ „бијелог праха“, па су у ту сврху организовали производњу кокаина на плантажама шпиром земље.

ЦИА као дилер

Сељаци су обрађивали земљу, а десничарске паравојне формације потпомогнуте од стране САД су обезбјеђивале и контролисале производњу. Међутим, марксисти, маоисти и остали љевичари и комунисти, који нису били дио дила са ЦИА, дижу устанак и настаје вишедеценијско крвопролиће, коме је једини заједнички именилац дрога. Кокаин постаје најпознатији извозни „бренд“ Колумбије и привредна грана од које живе многи, од најнижих па до највиших слојева становништва.

Имајући ово у виду, поставља се питање да ли било коме одговара да се стане у крај „нарко-трафикингу“? Наравно да не. Само је питање ко ће контролисати производњу и продају, те узимати највећи дио колача. Ако би се америчка интервенција у Ираку могла назвати „Рат за нафту“, онада је америчко присуство у Колумбији без икакве сумње „Рат за дрогу“.

Према неким процјенама, годишње са на свјетском финансијском тржишту нађе око 500 милијарди долара новца добијеног од трговине дрогом. Колумбија је један од највећих произвођача, па велики проценат овог новца долази управо одатле. Огромни износи оваквог новца се „перу“ у САД-у и инвестирају тамо. Кокаински новац је нема сумње чврсто имплементиран у финансијски систем САД-а и тешко је вјеровати да је некоме у интересу да се то промјени.

Трзавице са Венецуелом

Проблеми и трзавице са Венецуелом као најближим сусједом, присутне су свакодневно уназад неколико година. Предсједник Венецуеле, Хуго Чавез, сматра да под плаштом рата против нарко картела и љевичарског побуњеничког покрета ФАРК, САД у ствари кују завјеру против њега и Венецуеле.

С друге стране, Стејт департмент и „званичне“ власти Колумбије, предвођене предсједником Алваром Урибеом, оптужују Чавеза да пружа логистичку и сваку другу врсту помоћи лијевим герилским фракцијама у Колумбији (прије свега ФАРК-у). Односи између два сусједа постају посебно затегнути након заробљавања једног од команданата ФАРК-а на територији Венецуеле.

Почетком 2008. односи постају нешто бољи, након што побуњеници пуштају на слободу шест талаца, међутим врло брзо се опет погоршавају, након што предсједник Урибе одбацује позив Хуга Чавеза, који од Колумбије тражи да се побуњеници ФАРК-а почну третирати као реална снага, зараћена страна, а не као терористичка група, како су означени од стране Европске уније и Стејт департмента.

Турска у Ирак, Колумбија у Еквадор

Дипломатска криза кулминира након што су колумбијске оружане снаге извршиле прекогранични упад на територију Еквадора (савезник Венецуеле) и тамо убиле једног од вођа ФАРК-а, Раула Рејеса. Чавез тада распоређује трупе дуж границе са Колумбијом. У јулу 2008. односи се поправљају након ослобађања већине ФАРК-ових талаца високог профила, као што је колумбијско-француска политичарка Ингрид Бетанкур.

Убрзо Урибе долази у посјету Венецуели на разговоре са Чавезом. Тензије између двије државе још више се повећавају након што Богота понавља оптужбе да Венецуела снабдијева оружјем припаднике ФАРК-а. Чавез узвраћа оптужбама да колумбијске трупе прелазе заједничку границу на територију Венецуеле. Криза у односима ескалира 30. октобра прошле године када Колумбија потписује споразум којим је америчким трупама дозволила приступ у седам својих база. Све то у оквиру аранжмана, по којем САД помажу Колумбији у борби против лијеве („нарко“) гериле и трговаца дрогом.

Чавез је тада тврдио да је споразум „Отворена агресија“, чији је циљ његово свргавање са власти, те потврдио да би сваки напад од стране Колумбије и САД и покренуо „100-годишњи рат“. „Овим уговором, Колумбија је предала свој суверенитет САД“, рекао је тада.

Чавез као Садам?

Предсједник Чавез на овај потез одговара тако шта шаље 15 хиљада војника према колумбијској граници, позивајући се на повећано насиље од стране колумбијских паравојних десничарских група. Права истина је да америчка администрација преко предсједника Алвара Урибеа, као најоданијег савезника у региону, жели да „сачува“ Колумбију као „последњи бастион“ у борби против „новог таласа социјалистичких револуција“ у Латинској Америци и тако задржи политички и економски утицај на „зеленом континенту“.

Због свега наведеног, Чавез је низом различитих аранжмана и споразума са Русијом ојачао војни, енергетски и економски потенцијал земље. Чавез је увјерен да га Вашингтон жели оборити, па се у ту сврху убрзано наоружава. САД су се више пута у мијешале унутрашња питања Венецуеле, а наводно су и подржале војни удар против њега 2002. године. Огромне венецуеланске нафтне резерве, највеће у Америци, дале су јој огроман стратешки значај.

Куповина руског оружја је, према Чавезу, била неопходна како би се заштитили природни ресурси земље од инвазије САД-а.

Предсједнички избори

Предсједнику Колумбије Алвару Урибеу који се на том мјесту налази од 2002. године, неће бити дозвољено да се по трећи пут кандидује због ограничења на број предсједничких мандата. Урибе је према истраживањима јавног мнијења и даље довољно популаран да би побиједио, али ће ипак функцију морати да препусти неком другом. Његов бивши министар одбране Хуан Мануел Сантос и независни кандидат Антанас Мокус, како је процјењено, имају највише шанси да га наслиједе, односно освоје предсједничке изборе који ће бити одржани 30. маја. Мокус, кандидат „Партије зелених“, је у два наврата (био градоначелник Боготе, познат је по својим анти-корупцијским ставовима. С друге стране, акценат Сантосове кампање је на наставку борбе против побуњеника.

Ко год од поменуте двојице побиједи, сигурно је да ће морати наставити досадашњу Урибеову кампању „против љевичарских побуњеника из ФАРК-а и трговаца дрогом“. Недавно спроведене анкете дају Мокусу благу предност. Ако ниједан кандидат не обезбиједи довољно подршке за директну побједу, други круг избора ће бити одржан у јуну. Према америчком виђењу ствари, Урибе је веома заслужан за обнављање безбједности и стабилности у Колумбији, која је већ више од четири деценије изложена герилским ратовима и обрачунима нарко картела. Предсједник Венецуеле, Хуго Чавез сматра да је Хуан Мануел Сантос „пријетња за мир на континенту“ и да уколико побиједи неће бити прихваћен и примљен као предсједник у Каракасу.

Оно што највише упада у очи је то да онај сиромашни и обесправљени дио Колумбије, тј. сељаци и радници, нема свог кандидата на овим предједничким изборима. И Мокус и Сантос су „де факто“ кандидати „елите“ и заједничка им је намјера да наставе његовати снажне односе са САД, које су само у 2009. години обезбиједиле око 500 милиона долара, углавном војне помоћи, у сврху „борбе против дроге“.

Varšavski ugovor do Vankuvera? - Šta se krije iza skraćenice ODKB, odnosno ruskog zalaganja za novu arhitekturu evropske bezbjednosti?

2011-07-10T15:35:00.011+02:00

Poštovaoci Silvestera Stalonea i njegovog kultnog serijala „Roki“ sjetiće se čuvene scene iz četvrtog nastavka kada italijanski pastuv Roki Balboa u središtu „imperije zla“ Moskvi pobjeđuje pomahnitalog ruskog boksera psihopatu Ivana Draga (Dolf Lundgren).

Piše: Bogdan Elez (Богдан Елез) (03.02.2010.)

Roki Balboa i američka java

Iako iz današnje perspektive sve to izgleda u najmanju ruku komično, Roki je bio klasičan primjer instrumentalizacije pop-kulture u svrhu propagiranja i ostvarivanja različitih političkih ideja i vrijednosti, te postavljanja jasne diferencijacije između dobra i zla.

Jer, upravo je Rokijeva filmska pobjeda na neki način simbolizovala pobjedu kapitalizma nad komunizmom, demokratije nad totalitarizmom, NATO-a nad Varšavskim paktom, te američkog duha nad rigidnim sovjetskim.

NATO i filmsko platno

Dvadeset godina nakon pada Berlinskog zida i „gvozdene zavjese“, raspada SSSR i sloma komunizma, američki duh nastavio je pobjeđivati na filmskom platnu. I baš poput njega, NATO je nastavio postojati i pobjeđivati na strani „pravednih“ protiv „loših momaka“širom svijeta, gdje je god to zatrebalo (Bosni, Srbiji, Iraku, Avganistanu...). Ali, danas su okolnosti sasvim drugačije.

Nema više sibirskih logora, nema više sadističkih oficira KGB i partijskih funkcionera koji su spremni do iznemoglosti maltretirati svakog slobodoumnog Rusa, pa i stranog novinara pacifistu kojeg bi „gle čuda“ optužili za „obavještajne aktivnosti“. A Medvedev i Putin zasigurno nisu ni Lenjin, ni Staljin, koliko se god pojedini krugovi i mediji na Zapadu trudili da ih predstave kao takve.

Pomenti dvojac vrlo dobro je naučio hladnoratovsku lekciju, posebno u sferi medija i odnosa sa javnošću i na taj način razbio mnoge stereotipe iz prošlosti. „Loši momci“ iz vremena Hladnog rata zasigurno i nisu baš tako loši, a „dobri“ su hiljadama kilometara daleko od savršenih.

Zbog svega toga već duže vrijeme postavlja se pitanje opravdanosti postojanja jednog takvog sistema kakav je NATO. U prilog tome ide i činjenica da je svijet danas uveliko multipolaran sa 10-15 „jakih“ igrača na svjetskoj sceni i da u takvom novom odnosu snaga treba graditi novu bezbjednosnu strukturu.

Kome odgovara NATO kakav jeste?

Sasvim je jasno da je ovakva struktura NATO-a dugoročno neodrživa i da jedino i isključivo odgovara anglo-američkim interesima. NATO je kao savez prije svega instrument suzbijanja ekspanzije Rusije u vojnoj, političkoj i ekonomskoj sferi.

S druge strane NATO je i „sredstvo za intervencije“ svuda po sviijetu gdje to Amerikancima zatreba. Tek na trećem mjestu po važnosti je onaj razlog koji se najčešće pominje kao glavni za postojanje alijanse, a to je garancija individualne i kolektivne bezbjednosti zemalja članica. Postojeća bezbjednosna NATO arhitektura (pored spomenutih Amerikanaca i Britanaca) najviše odgovara bivšim komunističkim zemljama Istočne Evrope, sada članicama EU i NATO.

To je, donekle, i razumljivo, jer je riječ o zemljama koje imaju negativna istorijska iskustva sa Rusijom, pa na taj način žele zaštitu od „velikog brata“. U ovim zemljama još uvijek vlada poprilična rusofobija, a nosioci političke vlasti otvoreno propagiraju izrazito anti-ruske stavove.

Prošle godine je Obamina administracija (makar i deklarativno) „resetovala“ odnose sa Rusijom i odustala od instalacije antiraketnog štita u Istočnoj Evropi. To je izazvalo gnjev dežurnih rusofoba u Češkoj i Poljskoj kojima su očigledno draže američke nuklearne glave na sopstvenoj teritoriji nego dobri odnosi sa svima, pa i sa Rusijom.

Nova geopolitička realnost

Iako Amerika još uvijek drži primat najveće vojne sile na planeti, činjenica je da je ruiniran unipolarni svijet SAD-a, posebno u periodu svjetske ekonomske krize. Ako govorimo o ekonomskim segmentima multipolarnosti treba istaći da Rusija, Kina, Indija i Brazil (zemlje grupe BRIK) već ove godine imaju duplo manji BDP u odnosu na zbir američkog i država EU, a do 2020. će se u najgorem slučaju izjednačiti sa njima.

O kakvom se porastu radi, najbolje govori podatak da je prije dvadesetak godina u ukupnom svjetskom BDP Kina učestvovala samo sa 3,5% u odnosu na američkih 23%. Globalna geopolitička ravnoteža uzdrmana je u najmanju ruku kao i 1989. i 1990. U prilog tome ide i činjenica da se centri ekonomske moći sve više pomjeraju od Zapada (prije svega) prema Istoku, prema zemljama koje nisu dio sistema evro-atlantskih integracija.

Zahvaljujući visokim cijenama energenata, ruska ekonomija poprilično se razvila u poslednjih desetak godina, a ekonomska kriza nije je previše pogodila. Rusiji bi eventualno stvaranje novog bezbjednosnog sistema donijelo i zvanično priznanje da je ravnopravan dio tog novog multipolarnog svijeta.

Gruzijska prekretnica nove bezbjednosti

Kada govorimo o promjeni geopolitičke ravnoteže, makar na evroazijskom prostoru, dva su događaja presudno uticala na njeno prekomponovanje. Prvi je rat u Gruziji, a drugi je odustajanje Ukrajine od članstva u NATO.

U avgustu 2008. gruzijski predsjednik Mihail Sakašvili je u stilu Franje Tuđmana pokušao po preslikanom scenariju sprovesti novu „Oluju“ na području otcijepljenih gruzijskih pokrajina Južne Osetije i Abhazije. Ali niti su te pokrajine Krajina, niti je Rusija Srbija, pa je za svega nekoliko dana Sakašviliju stavljeno do znanja ko je „gazda“ u regionu.

Iako priznate od svega nekoliko zemalja (Rusija + još tri) Osetija i Abhazija postale su „de fakto“ nezavisne države, a Sakašvili obični „pokusni kunić“ Zapada koji je zbog svoje nepromišljenosti bio izložen kritikama međunarodne zajednice, pa čak i svojih najvećih mentora Amerikanaca. U to vrijeme često su se iz krugova sadašnjih i bivših diplomata na Zapadu mogli čuti glasovi da je gruzijski rat bez sumnje „rat protiv proširenja“.

Šta je ODKB?

Sada kada je proširenje poprilično usporeno, polako ali sigurno počinje da se pojavljuje nova ravnoteža u trouglu Amerike, Evrope i Rusije i javlja se potreba stvaranja nove bezbjednosne arhitekture na tlu Evroazije. Većina svjetskih analitičara slaže se da postoji nekoliko razloga zbog kojih Rusija želi kreiranje novog sistema evropske bezbjednosti. Prvi i najznačajniji je sprečavanje daljnjeg širenja NATO na Istok.

Mehanizmi OEBS i UN-a su u posthladnoratovskom svijetu izgubili na značaju, što se posebno moglo uočiti za vrijeme NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Postojeći bezbjednosni mehanizmi, poput NATO, EU i OEBS, nisu efikasni jer nijednom od njih nije pošlo za rukom da spriječi krizu na Kosovu niti rat na Kavkazu. Zvanični Kremlj želi garancije za svoju bezbjednost.

Varšavski ugovor već odavno ne postoji, pa Rusija po svaku cijenu želi ući u sistem evropske odbrane. Rusija je član i jedan od osnivača ODKB (Organizacija dogovora kolektivne bezbjednosti) u kojem se nalaze i Bjelorusija, Kazahstan, Uzbekistan, Tadžikistan, Kirgizija i Turkmenistan. I pored toga Rusija želi proširiiti svoje bezbjednosne mehanizme i kapacitete, što znači da očekuje da bude priznata kao neizostavan faktor bezbjednosti na globalnom planu.

Šta to Rusi predlažu Zapadu?

Osnovne teze prijedloga ruskog predsjednika Dimitrija Medvedeva su nenapadanje, nenanošenje štete bezbjednosti druge zemlje i uzajamno informisanje o opasnostima i načinima kako se one rješavaju. Bezbjednost je nedjeljiva i nijedna zemlja ne smije da osigurava svoju bezbjednost na račun bezbjednosti druge zemlje. Za razmatranje pitanja bezbjednosti, neslaganja i sporova, Medvedev je predložio da se organizuju konsultacije, sazivaju konferencije i vanredne konferencije.

Prema tom prijedlogu, osnova za sazivanje vanredne konferencije bila bi napad na jednu od zemalja eventualnih potpisnica. U tom slučaju bi, u skladu sa članom 51 Povelje UN o pravu na odbranu, eventualni potpisnici sporazuma mogli da ukažu žrtvi svaku vrstu pomoći, uključujući i vojnu. Ideja Medvedeva je da sporazum potpišu sve države evroatlantskog i evroazijskog prostora (od Vankuvera do Vladivostoka), uključujući strukture poput NATO, EU, OEBS, ODKB i ZND. Eventualni sporazum ne bi umanjio odgovornost Savjeta bezbjednosti UN niti bi duplirao i zamijenio njegove važeće mehanizme. Na Zapadu su hladni i rezervisani prema ovom prijedlogu, većina zapadnih političara zvanično je zadovoljna postojećim sistemom, ali većina njih ipak smatra da globalna bezbjednost treba da se gradi na osnovu NATO, koji treba da nađe način da u tu arhitekturu uključi i Rusiju.

U Moskvi ne očekuju da će ruska inicijativa u startu dati rezultate, odnosno da će jedan takav prijedlog u startu biti prihvaćen bez izmjena. U Kremlju smatraju da je važno da su za novi sporazum zainteresovani mnogi, ali da će za formulaciju konkretnog sporazuma biti potrebno vrijeme.

Da u NATO alijansi Rusiju doživljavaju krajnje ozbiljno govori i njihova želja da do 2020. sa Moskvom realizuju projekat zajedničkog sistema protivraketne odbrane. Po njima, takav projekat bi i jedne i druge zaštitio od širenja nuklearnog oružja, te ih čvršće politički povezao.

Gdje smo mi u svemu tome?

1999. godine u mnogo nepovoljnijim geopolitičkim okolnostima, srpski narod je pružio otpor agresivnom NATO (američkom) imperijalizmu. Od tada je prošlo jedanaest godina, a svijet se u međuvremenu kretao od monopolarnog do multipolarnog poretka.

Istovremeno sa očiglednim slabljenjem SAD-a desio se uspon Rusije, Kine, Indije i Brazila. Političke elite koje predvode srpski narod (u RS i Srbiji) očigledno su slijepe i gluve na te nove geopolitičke okolnosti, pa nas mazohistički guraju u NATO savez koji u budućnosti (makar u ovakvom obliku) nema nikakvu perspektivu. Ako već prije 11 godina (kada je to bilo možda politički pragmatično) srpski narod nije ušao u atlantske integracije, zašto bi to činio danas u mnogo povoljnijim okolnostima na globalnom nivou.

Nosioci političke vlasti bi prilikom odlučivanja o članstvu u jednoj takvoj organizaciji morali imati u vidu neke od činjenica iznesenih u ovom tekstu. Ili pitati narod.

Ali ko još narod pita u vezi bilo čega? Ovo je svakako jedno od veoma bitnih pitanja, koja trebaju biti razmotrena sa najvećom pažnjom. Iz dosadašnjeg iskustva smo zaključili da je svim srpskim političarima u novom milenijumu bilo bitno jednu takvu odluku donijeti u skladu sa ličnim političkim ciljevima i interesima, da bi prije svega sebe i svoje zaštitili političkim imunitetom, koji bi bio ojačan ulaskom u atlantske integracije.

Rezultate koje to donosi u sferi bezbjednosti i očuvanja suvereniteta srpskih državnih tvorevina, nažalost, svi vidimo.

Copyright © bogdanelez.blogspot.com

Venecuela - borba protiv imperijalizma - Snovi o drugačijem svijetu

2011-07-10T15:24:00.017+02:00

Kada se spomene njegovo ime mišljenja su uglavnom podijeljena. Za jedne on je klasični diktator, pajac, autokrata koji je prijetnja za demokratiju i ljudska prava, tržišnu ekonomiju i slobodno tržište, te prava noćna mora za one koji žele da slobodno govore i javno izražavaju svoje mišljene.

Za druge je on simbol slobode, otpora prema agresivnom globalizmu oličenom najviše u vidu američkog neo-imperijalizma, domaćih oligarha i reakcionara, kao i medija plaćenih od strane istih.

Piše: Bogdan Elez (Богдан Елез) (21.04.2010.)

Kritičari ga optužuju da svu vlast u zemlji želi samo za sebe, dok njegove pristalice smatraju da nastoji vratiti vlast i moć narodu i izvršiti potpunu revoluciju socijalne politike u narednih desetak godina. Implementirao je mnogobrojne socijalne programe, uveo besplatne obrazovne i zdravstvene usluge za sve. Popularan je i zbog svoje kontroverzne pojave u javnosti, te “kitnjastog“ govornog stila koji često upotrebljava i u svojoj tv emisiji “Alo presidente“ koja se emituje na državnoj televiziji svake sedmice uživo, gdje govori o političkim idejama, intervjuiše goste, pjeva i pleše.

Iako ga smatra svojevrsnim idolom i uzorom, on se od Fidela po mnogo čemu razlikuje, kako sam kaže: „Fidel je komunista, marksista, lenjinista...Ja nisam, ja sam socijalni demokrata. Fidel je ateista, ja nisam. Ja sam Hrišćanin koji vjeruje u socijalno jevanđelje Isusa Hrista“.

Hugo Čavez, oficir padobranac po vokaciji, završio je aprila 1992. u zatvoru nakon što je predvodio neuspijeli vojni udar koji je rezultirao smrću nekoliko stotina ljudi. Poslije dvije godine pomilovao ga je tadašnji predsjednik Rafael Kaldera, pa je Čavez odmah nakon izlaska osnovao političku partiju “Pokret za petu republiku“. Na predsjedničkim izborima u decembru 1998. dobio je 56,2% glasova (najviše siromašnih slojeva). Borba za socijalnu pravdu i prava siromašnih dovela ga je do svojevrsne konfrotacije sa srednjom i višom klasom što je dovelo do političke polarizacije u zemlji, a to je je rezultiralo vojnim udarom u aprilu 2002. godine. Opozicija je tada na kratko preuzela vlast, ali je Čavez zbog velike podrške koju je uživao među vojnicima poslije samo dva dana vraćen na vlast. U avgustu 2004. održan je referendum za njegov opoziv, međutim 59% onih koji su izašli glasalo je protiv toga. U decembru 2006. sa 63% glasova osvaja treći mandat na predsjedničkim izborima. Na referendumu održanom u februaru 2009. birači glasaju da se ukinu ograničenja na broj mandata izabranih predstavnika vlasti, što će Čavezu omogućiti da se ponovo kandiduje i najvjerovatnije ostane na vlasti nakon isteka sadašnjeg 2012. godine. To će mu svakako pomoći da ubrza venecuelanski “put u socijalizam“, zadrži svojoj zemlji “titulu“ “latinomeričkog Pijemonta“, a sebi još više učvrsti status najvećeg borca protiv američkog ekonomskog i vojnog hegemonizma i imperijalizma u Latinskoj Americi. U tom kontekstu, veoma je značajna saradnja Rusije i Venecuele, dodatno učvršćena i produbljena nedavnom posjetom Vladimira Putina Karakasu, te potpisom niza vojnih i ekonomskih sporazuma.

Rusko - venecuelanski pakt

Početkom ovog mjeseca ruski premijer Vladimir Putin i predsjednik Venecuele Hugo Čavez potpisali su u Karakasu 31 strateški sporazum iz oblasti energetike, odbrane i poljoprivrede. Ovim sporazumima prethodili su sporazumi o saradnji u oblasti nafte i gasa, te nuklearnoj saradnji u civilne svrhe postignuti u septembru i novembru 2008., nakon što je vlada Venecuele odobrila nacionalizaciju distributera goriva i benzinskih pumpi. Rusija će pomoći Venecueli da izgradi nuklearno postrojenje za proizvodnju atomske energije, ali i da razvije sopstvenu kosmičku industriju. Amerikanci Čaveza optužuju da želi stvoriti atomsku bombu na šta je on u Karakasu odgovorio: „Spremni smo da započnemo prvi zajednički projekat na razvoju nuklearne energije i generatora u mirnodopske svrhe. Jasno je da nemamo namjeru praviti atomsku bombu“. Čavez je tom prilikom istakao da to apsolutno nije usmjereno protiv SAD-a, jer Venecuela na taj način želi riješiti problem koji godinama ima sa nedostatkom električne energije, što je veoma često dovodilo do masovnih restrikcija. U svrhu eksploatisanja nafte iz delte Orinoka predviđeno je formiranje zajedničkog preduzeća između državne naftne kompanije Venecuele i konzorcijuma ruskih firmi. Rusija će platiti više miliona dolara za prava da traži naftu u pojasu rijeke Orinoko na istoku zemlje. Poduhvat će sa 60% biti podržan od strane venecuelanske naftne kompanije i sa 40% od strane ruskog konzorcijuma. Ruski mediji su objavili da će ruske kompanije platiti milijardu dolara kao ulaznicu u projekat nalazišta Hunin 6. Takođe ranije je saopšteno da će konzorcijum koji je stvorilo pet vodećih naftnih kompanija Ruske federacije ove godine uložiti 60 do 80 miliona dolara u geološko-istraživačke i organizacione radove na pomenutom nalazištu. Kako se procjenjuje, ukupne investicije u ovaj projekat mogle bi na kraju dostići cifru i od 20 milijardi dolara. Očekuje se da će se nakon završetka potrebnih radova i investicija iz pomenutih nalazišta crpiti do 450000 barela nafte dnevno. To će omogućiti dvijema stranama da se značajno stabilizuju i utiču na svjetsko tržište energenata. U sklopu cjelokupnog aranžmana Moskva će Karakasu pomoći da izgradi sopstvenu svemirsku industriju uključujući objekat za lansiranje satelita. Posebno se to odnosi na lansiranje telekomunikacionih satelita. Inače, prvi venecuelanski satelit za telekomunikacije lansiran je iz Kine u oktobru 2008. Venecuela je u periodu od 2005. do danas kupila rusko oružje u vrijednosti od 4 milijarde dolara uključujući helikoptere (Mi 17, Mi 26, Mi 35), borbene avione (SU-30), tenkove T 80 i T 90, PVO sisteme S-300, kalašnjikove i automatske puške AK 103. Venecuela je trenutno najveći kupac ruskog oružja u Južnoj Americi, a procjenjuje se da Karakas trenutno pod oružjem ima oko 115 hiljada ljudi. Prilikom posjete Karakasu Putin je izjavio da će njegova zemlja Venecueli dati kredit u iznosu od 2,2 milijarde dolara koje će biti upotrebljene za nove ugovore o kupovini oružja, kao što je Čavez najavio prošle godine. „ Saradnja između Rusije i Venecuele posebno je značajna u tom kontekstu što je ruska strana od početka Latinsku Ameriku podržavala u borbi za nezavisnost“, rekao je tom prilikom premijer Putin. Pojas Orinoka je područje sa ogromnim naftnim rezervama, jednim od najvećih na svijetu. Za Venecuelu je problem što je to sirova i neobrađena nafta, a Rusija apsolutno posjeduje tehnologiju i znanje za eksploatisanje ovih nalazišta. Takođe, najavljen je sporazum o isporukama više hiljada ruskih automobila „Lada“, kao i o organizaciji letova između Moskve i Karakasa preko Havane i Madrida. Nakon ovakvog velikog, strateškog pakta između dvije države, potpuno minorno pa čak i komično zvuči želja Moskve da iz Venecuele uvozi kafu, kakao i čokoladu.

Razlozi i pozadina dogovora

Za skoro 12 godina vladavine Čavez je u oblasti ekonomije, unutrašnje i spoljne politike napravio niz poteza koji se nimalo nisu svidjeli američkim administracijama, računajući i stalne tenzije sa Kolumbijom kao najznačajnijim američkim saveznikom u regionu. Na unutrašnjem planu, 2005. potpisao je dekret o zemljišnoj reformi koji ima za cilj da eliminiše velike posjede u Venecueli, smatrajući da će preraspodjela zemlje donijeti pravdu ruralnom siromašnom stanovništvu. S druge strane rančeri i veleposjednici bili su ogorčeni tvrdeći da je takav potez napad na privatnu svojinu. U junu iste godine Venecuela i trinaest karipskih država osnivaju regionalnu naftnu kompaniju na samitu u Karakasu. Venecuela, kao najveći proizvođač, složila se da ostale zemlje snabdijeva jeftinim gorivom. SAD i ostali kritičari optužili su tada predjednika Čaveza da naftu koristi u svrhu povećanja diplomatskog uticaja. U januaru 2007. Čavez najavljuje nacionalizaciju ključnih energetskih i telekomunikacionih kompanija. Nakon toga, šesnaest velikih farmi oduzeto je preraspodjelom u okviru plana reforme zemljišta. U maju vlada preuzima naftne projekte u delti Orinoka kao dio politike nacionalizacije. Istovremeno dolazi do zatvaranja RCTV kanala (Radio Caracas Televisiòn) koji se kritički odnosio prema predsjedniku Čavezu. U junu iste godine dvije vodeće američke naftne kompanije “Exxon Mobil“ i “Conoco Philips“ odbijaju da predaju kontrolu nad većinom svojih operacija vladi Venecuele. U avgustu 2008. Čavez pokreće pitanje nacionalizacije jedne od najvećih privatnih banaka u zemlji “Venecuelanske banke“ (u španskom vlasništvu). U isto vrijeme meksički gigant za proizvodnju cementa traži arbitražu kod Svjetske banke zbog nacionalizacije lokalnih filijala ove kompanije u Venecueli.

Na spoljnom planu, odnose sa SAD – om dodatno opterećuje standardno teška i komplikovana politička i bezbjednosna situacija u susjednoj Kolumbiji, glavnom američkom “igraču“ južno od panamskog kanala. Problemi i trzavice sa Kolumbijom prisutne su svakodnevno u nazad nekoliko godina. Čavez smatra da SAD pod plaštom rata protiv narko kartela i ljevičarskog pobunjeničkog pokreta FARK (Revolucionarne oružane snage Kolumbije), u stvari kuju zavjeru protiv njega i Venecuele. S druge strane, Stejt department i „zvanične“ vlasti Kolumbije predvođene predsjednikom Alvarom Uribeom optužuju Karakas da pruža logističku i svaku drugu vrstu pomoći lijevim gerilskim frakcijama u Kolumbiji (prije svega FARK-u). Odnosi između dva susjeda postaju posebno zategnuti nakon zarobljavanja jednog od komandanata FARK-a na teritoriji Venecuele. Početkom 2008. odnosi postaju nešto bolji nakon što pobunjenici puštaju na slobodu šest talaca, međutim vrlo brzo se opet pogoršavaju nakon što predsjednik Uribe odbacuje poziv Huga Čaveza koji od Kolumbije traži da se pobunjenici FARK-a počnu tretirati kao realna snaga, zaraćena strana, a ne kao teroristička grupa kako su označeni od strane EU-a i Stejt departmenta. Diplomatska kriza kulminira nakon što su kolumbijske oružane snage izvtšile prekogranični upad na teritoriju Ekvadora (saveznik Venecuele) i tamo ubile jednog od vođa FARK-a Raula Rejesa. Čavez tada raspoređuje trupe duž granice sa Kolumbijom.U julu 2008. odnosi se popravljaju nakon oslobađanja većine FARK-ovih talaca visokog profila, kao što je kolumbijsko-francuska političarka Ingrid Betankur. Ubrzo Uribe dolazi u posjetu Venecueli na razgovore sa Čavezom. Tenzije između dvije države još više se povećavaju nakon što Bogota ponavlja optužbe da Venecuela snabdijeva oružjem pripadnike FARK-a. Čavez uzvraća optužbama da kolumbijske trupe prelaze zajedničku granicu na teritoriju Venecuele. Kriza u odnosima eskalira 30. oktobra prošle godine kada Kolumbija potpisuje sporazum kojim je američkim trupama dozvolila pristup u sedam svojih baza. Sve to u okviru aranžmana po kojem SAD pomažu Kolumbiji u borbi protiv lijeve (“narko“) gerile i trgovaca drogom. Čavez je tada tvrdio da je sporazum “otvorena agresija“ čiji je cilj njegovo svrgavanje sa vlasti, te potvrdio da bi svaki napad od strane Kolumbije i SAD-a pokrenuo “100-godišnji rat“. „Ovim ugovorom, Kolumbija je predala svoj suverenitet SAD-u“, rekao je tada. Predsjednik Čavez odgovara tako što šalje 15 hiljada vojnika prema kolubijskoj granici, pozivajući se na povećano nasilje od strane kolumbijskih paravojnih desničarskih grupa. Takozvani američki „Plan za Kolumbiju“ implementirao je milijarde dolara u svrhu borbe protiv FARK-a i trgovine drogom. Prava istina je da američka administracija preko predsjednika Alvara Uribea želi da “sačuva“ Kolumbiju kao poslednji bastion u borbi protiv “novog talasa socijalističkih revolucija“ u Latinskoj Americi i tako zadrži politički i ekonomski uticaj na kontinent. Zbog svega navedenog Čavez želi nizom različitih aranžmana i sporazuma sa Rusijom da ojača vojni, energetski i ekonomski potencijal zemlje. Čavez je uvjeren da ga Vašington želi oboriti sa vlasti, pa se u tu svrhu ubrzano naoružava. SAD su se više puta miješale u unutrašnja pitanja Venecuele, a navodno su i podržale vojni udar protiv njega 2002. godine. Ogromne venecuelanske naftne rezerve, najveće u Americi, dale su joj ogroman strateški značaj. Kupovina je, prema Čavezu, bila nužna kako bi se zaštitili prorodni resursi zemlje od moguće invazije SAD-a.

Refleksije sporazuma

Venecuela je izvor i izvoznik nestabilnosti u očima Vašingtona. SAD su veoma zabrinute zbog kupovine ruskog oružja. U Stejt departmentu tvrde da bi to moglo da pokrene trku u naoružanju u regionu. Smatraju da ono što Karakas kupuje i želi da kupi prevazilazi sve ostale zemlje u Južnoj Americi. Hugo Čavez je neka vrsta modernog Simona Bolivara, državnik kome je životna želja ujediniti i integrisati Latinsku Ameriku kao jedinstveni ekonomski, vojni i politički prostor te je iščupati iz čeljusti moćnog sjevernog susjeda i konačno spasiti njegovog smrtonosnog poljupca. Ako se dobro sagleda i analizira aktuelna politika Venecuele i njenog predsjednika, jasno se može zaključiti da njihova najveća želja ide u pravcu formiranja odbrambenog vojnog saveza na južnoameričkom kontinentu. Takav eventualni savez bi predstavljao protivtežu NATO-u i SAD-u i u njega bi eventualno bile uključene druge južnoameričke države. Među njima su članice organizacije „Merkosur“ (Argentina, Brazil, Urugvaj i Paragvaj). Tu su još Bolivija, Čile, Kolumbija, Ekvador i Peru koje imaju status pridruženih članica u ovoj organizaciji. Brazil i Čile su već odbili tu ideju Karakasa, dok je Bolivija podržava. Argentina je prvo bila raspoložena za tijesni saradnju vojnu saradnju da bi sada malo relaksirala oko toga. Iako još nije došlo pravo vrijeme za zvanično formiranje jednog takvog vojnog bloka, činjenica je da će pojedine zemlje Južne Amerike pokušati da iskoriste američku zaokupljenost Bliskim Istokom, Irakom, Iranom, Avganistanom i Pakistanom, te dodatno ojačaju svoje vojno-ekonomske kapacitete. Eventualno formiranje jednog takvog saveza u budućnosti ostvarilo bi snove lidera i naroda Latinske Amerike o nekom novom drugačijem svijetu koji bi bio multipolaran i oslobođen “američkog terora“. Gledajući sa kulturološkog aspekta, Južna Amerika zaista zaslužuje “ujedinjenje“, jer je to prije svega jedinstveni kulturni i jezički prostor. U takvoj konstelaciji snaga, “ujedinjena“ Latinska Amerika bi se konačno mogla spasiti od nehumanog ekonomskog kolonijalizma i intervencionizma SAD-a prisutnog na tom prostoru u zadnjih stotinjak godina, oličenog u vidu rušenja demokratski izabranih vlada, te potpomaganja kontrapobunjeničkih grupa i desničarskih odreda smrti pod izgovorom borbe protiv droge i komunizma. S druge strane, Rusija traži nova tržišta, na globalnom planu želi da bude priznata kao neizostavan dio bezbjednosne arhitekture i zbog toga je spremna da sarađuje sa svima koji joj pruže ruku prijateljstva i jakog uzajamnog interesa. To dokazuju zajedničke vojne vježbe organizovane 2008. kada su prvi put nakon Hladnog rata ruski avioni i podmornice stigli na teritoriju Amerike. Takav potez Moskve i Karakasa bio je Putinov odgovor na širenje NATO-a koji je neformalno označio početak jednog novog geo-strateškog pakta, koji je u neku ruku formalizovan najnovijim sporazumima u oblasti ekonomije, naoružanja i energetike. Rusija i Venecuela su dva velika i veoma ozbiljna igrača na tržištu svjetske energije. Model saradnje dvije zemlje mogao bi takođe biti model buduće saradnje sa drugim zemljama Latinske amerike. Prije svega Rusija bi mogla ući u ozbiljnije projekte sa Brazilom - novim svjetskim ekonomskim gigantom, kao i sa Argentinom, Meksikom i Kolumbijom gdje ruske kompanije uspješno rade već nekoliko godina, a tu su još: Ekvador, Urugvaj, Paragvaj, Čile i Peru. U svakom slučaju, ono što je najpozitivnije u svemu je to što se ovakav rusko-venecuelanski vojno-energetski pakt može pozitivno reflektovati na balans snaga u regionu i ako ništa, na smanjenje američke dominacije. Čavez je definitivno posljednjim potezima želio poslati jasnu poruku da sada ima veoma moćne prijatelje sa kojima dijeli zajedničke interese u energetici i međunarodnim odnosima. Uspio je u tome.

Copyright © bogdanelez.blogspot.com

Tekst o Hondurasu

2011-07-10T13:43:00.017+02:00

Honduras, u kontekstu prošlogodišnjeg vojnog udara

Manuel Zelaja

Amerikanci su u poslednjih pedesetak godina srušili demokratski izabrane vlade u Gvatemali i Čileu, napale suverene države Dominikansku Republiku, Grenadu i Panamu, organizovale i finansirale neuspješnu invaziju na Kubu, potpomagale brutalne vojske i njihove saveznike - desničarske odrede smrti u El Salvadoru, pa nikoga ne bi iznenadila njihova eventualna umiješanost u vojni udar u Hondurasu kojim je svrgnut demokratskim putem izabrani predsjednik Manuel Zelaja

Piše: Bogdan Elez (Богдан Елез) (aprila 2010.)

Predsjednik Hondurasa Manuel Zelaja protjeran je iz zemlje 28. juna 2009. jer je u čavezovskom stilu pokušao da organizuje referendum o ustavnim promjenama koje bi mu omogućile ponovni izbor na mjesto predsjednika nakon isteka mandata, što je izazvalo najveću političku krizu u Centralnoj Americi u poslednjih nekoliko godina. Međutim, on se tajno vratio 21. septembra i potražio utočište u ambasadi Brazila. 27. januara ove godine napustio je ambasadu i avionom odletio u egzil u Dominikansku Republiku.

Kako je predsjednik Zelaja uklonjen i šta je izazvalo njegovu smjenu?

U zoru 28. juna, između 200 i 300 vojnika upalo je u kuću Manuela Zelaje, i po njegovim riječima, naredili mu da se preda ili će ga ubiti. Odvezen je na aerodrom gdje je stavljen na let za Kostariku. Zelaja je namjeravao uprkos protivljenju vojske, skupštine i Vrhovnog suda da organizuje referendum o reviziji Ustava koji bi mu omogućio da se u novembru kandiduje za drugi mandat. Međutim, Vrhovni sud je to proglasio nelegalnim. Zelaja je izjavio da je žrtva „državnog udara” i da su ga vojnici te zemlje „brutalno kidnapovali” kada su ga u nedelju ujutro istjerali iz kreveta i uhapsili u pidžami. Kasnije istog dana, predsjednik Kongresa Roberto Mikeleti, po Ustavu drugi u liniji iza predsjednika, položio je zakletvu kao privremeni lider. Zelaja je tada iz prestonice Kostarike San Hozea poručio da neće priznati novu vladu i založio se da do kraja odsluži svoj četvorogodišnji mandat koji je trebao isteći januara 2010. „Uzurpatorsku vladu apsolutno niko ne može priznati”, rekao je tom prilikom Zelaja lokalnoj televiziji na aerodromu u San Hozeu, ubrzo nakon što je stigao u Kostariku. Zelaja je planirao da održi neobavezujuće javne konsultacije 28. juna da bi pitao ljude da li oni podržavaju poteze za promjenu Ustava. Kritičari predsjednika Zelaje, kažu da je taj potez bio usmjeren na uklanjanje ograničenja na broj predsjedničkih mandata (maksimalno jedan mandat), što bi mu utrlo put za eventualni reizbor. Vojni udari i politički prevrati su bili uobičajena pojava u Centralnoj Americi u većem dijelu 20. vijeka, a sve do sredine 1980-ih vojska je dominirala političkim životom Hondurasa. Tenzije koje su mjesecima rasle dovele su do svrgavanja predsjednika Zelaje. Zelaja je prethodno smijenio šefa oružanih snaga Romea Velaskeza koji je odbio da pruži logističku podršku za glasanje 28. juna, odnosno da distribuira glasački materijal. Vrhovni sud je to odbio, rekavši šef vojske treba da bude vraćen. Kada je Zelaja insistirao da se konsultacije nastave, Kongres je glasao za njegovu smjenu, zbog kako su naveli „učestalog kršenja ustava i zakona, a Vrhovni sud je naredio da predsjednik bude razriješen dužnosti zbog zaštite reda i zakona. "Vojska je djelovala da bi odbranila vladavinu prava", saopštio je sud putem državnog radija.

Zašto su odnosi između predsednika i drugih institucija, tako zategnuti?

Honduras je siromašna zemlja inficirana korupcijom, sa velikim jazom između bogatih i rasprostranjenim nasiljem između bandi. Koncentracija bogatstva i moći se nalazi u nekoliko zatvorenih porodičnih krugova. Javnost u Hondurasu podijeljena je u pogledu podrške Zelaji. Izbori u Hondurasu se održavaju poslednje nedelje novembra, svake četvrte godine, i uvijek su opšti, “na svim nivoima". Tradicionalno, u Hondurasu postoje dvije jake političke partije, Liberali (PLH) i Konzervativci (PNH). Zelaja i v.d. predsjednika države Mikeleti su liberali. Postoje još tri političke partije koje imaju pravo da učestvuju na izborima, ali su njihovi učinci zanemarljivi. Liberalna partija je sama pomogla u protjerivanju predsjednika Zelaje jer se "otrgao" kontroli centrale stranke. Sa američke tačke gledišta, Honduras je bio politički stabilan od osamdesetih pa naovamo. Ali Zelaja, koji je došao na vlast 2006., okrenuo je zemlju ulijevo, uživajući podršku venecuelanskog predsjednika Huga Čaveza i drugih ljevičarskih lidera u regionu. To je očigledno uznemirilo pojedine sektore u Hondurasu, koji su osudili njegove planove za ustavne promjene kao pokušaj da ostane na vlasti i zadrži moć. S druge strane Zelaja je tvrdio da bi se 28. juna zapravo organizovala anketa, svojevrsno istraživanje javnog mnjenja, a ne pravno obavezujući referendum.

Kakve su bile reakcije u Hondurasu?

Ulicama prestonice Tegusigalpe patrolirali su tenkovi i oklopna vozila, dok su vojnici bili razmješteni oko predsjedničke palate. Oko sto Zelajinih pristalica okupilo se u glavnoj ulici protestvujući zbog njegovog hapšenja. Signal dvije televizije je ugašen neposredno nakon što je spiker jedne od njih rekao da "izgleda da vojnici dolaze ovamo" i pozvao narod da se okupi na trgu slobode. Takođe, održane su i demonstracije i za i protiv njega. Situacija je po mnogo čemu podsjećala na onu u Pinočeovom Čileu početkom sedamdesetih. 5. jula Zelaja se pokušao vratiti kući, ali je njegovom avionu onemogućeno da sleti. Sukobi između trupa lojalnih prelaznoj vladi i Zelajinih pristalica rezultirali su smrću najmanje jedne osobe. 25. jula Zelaja je napravio kratak, ali simboličan prelaz u Honduras preko granice sa Nikaragvom, gdje je živio u egzilu. Dva mjeseca kasnije, 21. septembra, vratio se u Honduras, gdje se pojavio u brazilskoj ambasadi u Tegusigalpi. Tom prilikom je rekao da se vratio "zbog obnove demokratije".

Kakve se bile međunarodne reakcije na njegovu smjenu?

Međunarodnu osuda je bila brza i gotovo jednoglasna. Organizacija američkih država zahtijevala je da se Zelaja odmah vrati na vlast. Mnoge zemlje u Latinske Amerike, poput Zelajinih saveznika kao što su Bolivija, Ekvador i Venecuela, povukli su svoje ambasadore. Podršku Zelaji su posebno istakli venecuelanski predsjednik Hugo Čavez i bivši kubanski lider Fidel Kastro. Fidel Kastro je upozorio da će Latinsku Ameriku zahvatiti talas vojnih pučeva, ukoliko predsjednik Hondurasa Manuel Zelaja ne bude vraćen na položaj posle puča 28. juna. U kolumni koja je objavljena na sajtu kubanske vlade, Kastro piše da bi vojni lideri u zemljama Latinske Amerike, koji su obučeni u SAD, mogli da budu podstaknuti da se dignu na oružje protiv vlada svojih država, u zavisnosti od ishoda krize u Hondurasu. „Ukoliko predsjednik Manuel Zelaja ne bude vraćen na položaj, talas pučeva prijeti da zbriše mnoge latinoameričke vlade, ili će one biti ostavljene na milost vojnika ekstremne desnice, podučenih bezbjednosnoj doktrini u Američkoj školi”, naveo je Kastro. Tu se prije svaega misli na „Institut za bezbjednosnu saradnju zapadne hemisfere” koji je 2001. godine promenio naziv u Američku školu (SOA), gde je hiljade latinoameričkih vojnika i oficira obučavano od početka „hladnog rata”. Prema Kastrovim riječima Honduras su „okupirale oružane snage Sjedinjenih Država”, zbog vojne baze SAD -a koja se u toj državi nalazi godinama, a koja je imala ulogu u borbi protiv ljevičarskih pobunjenika osamdestih godina prošlog vijeka. Zelaja, piše Kastro, insistira da se vrati na vlast jer smatra da je ugroženo „pravo naroda Latinske Amerike da sami biraju svoje lidere”. Sve zemlje EU povukle su svoje diplomate, dok je Brazil suspendovao bezvizni režim za Honduras. Svjetska banka suspendovala je finansijsku pomoć.

Da li je Amerika umješana?

Uloga SAD je ključna, jer su one Hondurasu najveći trgovinski partner.

Obamina administracija govorila je opreznim tonom, naglašavajući da je Manuel Zelaja demokratski izabran za predsjednika, ali i da kriza treba da se mirnim putem riješi kroz dijalog između dvije strane. Predsjednik SAD -a Barak Obama rekao je tada da je „duboko zabrinut” vijestima iz Hondurasa o pritvaranju i protjerivanju predsjednika Zelaje. „Kao što je Organizacija američkih država uradila, pozivam sve političke i društvene činioce u Hondurasu da poštuju demokratske norme, vladavinu zakona i načela Interameričke demokratske povelje”, naveo je Obama u saopštenju. U septembru, SAD su zaustavile svu ne-humanitarnu pomoć za zemlju, smatrajući da privremena vlada nije uspijela da ispoštuje demokratske procese. S druge strane, venecuelansko-američki advokat i pravnik Eva Golinger kaže da vojni udar ne bi mogao da se desi bez odobrenja Vašingtona. Činjenica je da su u posljednjih pedesetak godina SAD srušile demokratski izabrane vlade u Gvatemali i Čileu, napale suverene države Dominikansku Republiku, Grenadu i Panamu, organizovale i finansirale neuspješnu invaziju na Kubu, potpomagale brutalne vojske i njihove saveznike - desničarske odrede smrti u El Salvadoru, Gvatemali i Argentini, te orkestrirale ilegalan rat u Nikaragvi. Amerika se na ovom prostoru veoma rano uplela sa kontrapobunjeničkim treninzima. Naime, 1946. u Panami je osnovana SOA (US Army School of the Americas), koja je 1984. premještena u Fort Bening, Džordžija. U svojoj istoriji proizvela je preko 60 000 diplomata na prostoru cijele Latinske Amerike. Procjene godišnjih troškova škole kreću se između 4 i 20 miliona dolara godišnje, organizuju se razni kursevi (na španskom), s naglaskom na kontraobavještajne, komando i kontrapobunjeničke taktike. Od 1968. deset diplomanata SOA postali su vođe, nedemokratskim putem u šest različitih latinoameričkih zemalja. Neki od njih su: gen. Manuel Noriega u Panami, gen. Roberto Viola u Argentini, gen. Huan Melgar Kastro u Hondurasu, gen. Augusto Pinoče u Čileu. Bivše učenike predstavlja 48 od 69 oficira koje je UN-ova Komisija za istinu 1993. prozvala kao odgovorne za najgore okrutnosti tokom građanskog rata u El Salvadoru. Pentagon je stalno ponavljao da nije kriv za "par trulih jabuka", ali Kada je 1996. skinuta tajnost sa sedam priručnika korištenih u školi i drugim programima obuke, postao je jasan opseg njihove krivice. Priručnici sadrže uputstva o otmici, iznudi, mučenju i pogubljenju.

Šta se dogodilo nakon što je Porfirio Lobo pobijedio na novembarskim izborima?

Novi predsjednik, konzervativac Porfirio Lobo položio je zakletvu na ceremoniji održanoj na otvorenom u glavnom gradu Tegusigalpi krajem januara. Tom prilikom je rekao: "Obećavam da ću biti vjeran republici i da ću obezbijediti da se njeni zakoni primjenjuju". Novoizabrani predsjednik je takođe istakao da želi obnoviti međunarodne odnose i obezbijediti nastavak strane pomoći, prije svega one iz SAD – a. Zelajino svrgavanje izazvalo je međunarodnu osudu, ali diplomatski pokušaji ubjeđivanja prelazne vlade da dozvoli Zelaji povratak na položaj pokazali su se uzaludnim. Nekoliko zemalja, uključujući Brazil i Venecuelu, odbile su da priznaju rezultat. "Ne možemo tolerisati da vladu koja je izvršila državni udar i preuzela vlast od demokratski izabrane vlade, zatim zatražila opšte izbore koji bi kasnije bili priznati", poručila je povodom toga predsjednica Argentine Kristina Fernandez Kiršner. Ali pozivi za Zelajin povratak počeli su sve manje da se čuju. SAD su priznale izborni rezultat, tvrdeći da je Honduras imao pravo da izabere predsjednika na izborima koji su bili zakazani mnogo prije nego što je izbila kriza. Sredinom januara, novi predsjednik Lobo je potpisao sporazum sa Leonelom Fernandezom, predsjednikom Dominikanske Republike, da Zelaja bezbjedno stigne tamo u egzil. Činjenica je da ono što se desilo u Hondurasu zapravo i nije imalo mnogo veze sa Manuelom Zelajom, nego je to stvar koja ima veze sa geo-političkom situacijom u regionu. SAD su uz pomoć svojih „marioneta“ u Hondurasu, oličenih u vidu Zelajinih protivnika, željeli da zaustave „novi talas“ socijalističkih revolucija u Latinskoj Americi koji je inicirao predsjednik Venecuele Hugo Čavez, na čiji šarm i subvencionisanu naftu je "pao" i Zelaja. Čavez je na neki način preko Zelaje želio da proširi svoj uticaj i do granica SAD-a, ali su ga reakcionarni elementi u Hondurasu u tome spriječili. Neki opet smatraju da je cijeli scenario zapleta napravljen još za vrijeme Bušove administracije, da Obama zavjeru nije zamislio, već je naslijedio. Bilo kako bilo, doktrina „Američke škole“ je još jednom dala rezultate.

Copyright © bogdanelez.blogspot.com

Uticaj hrvatskih medija na našim prostorima - Medijska oluja

2011-07-07T22:27:00.014+02:00

Svjedoci smo krajnje nebrige države i medija prema nacionalnom interesu kakav je jezik.Posebno se to odnosi na javni servis RTRS, koji se finansira novcem iz budžeta, novcem poreskih obveznika. Svih nas koji redovno i pošteno izmirujemo svoje obaveze prema državi.

Najprije smo se sprdali slušajući hrvatske novogovorne kovanice poput zrakomlata, krajobraza, krugovala ili osobnog prometala. Onda smo standardne riječi iz tog NDH-rječnika počeli ubacivati u srpski jezik „fazona radi“, uz obaveznu opasku - „kao što bi braća Hrvati rekli“. S vremenom, neprimjetno, sve više takvih riječi ušlo je u svakodnevni govor - toliko da smo neke od njih počeli koristiti kao „najrođenije“ i zapadati u grdnu dilemu kada treba razlučiti da li je riječ „naša“ ili „njihova“.

To ukazuje, nažalost, da Hrvati i njihova propagandna mašinerija, mnogo više rade na promociji svog kulturnog, političkog, i svih drugih uticaja. Tim više, što su neke od riječi koje shvatamo kao "hrvatske" zapravo srpske.

Piše: Bogdan Elez (Богдан Елез) (29.10.2010)

Kako je počelo?

Hrvati su, za razliku od Srba, na vrijeme shvatili "moć oružja" kakvo su mediji, pa su ih već od kraja 80-ih počeli instrumentalizovati u svrhu promocije svojih nacionalnih, političkih, ekonomskih i "jezičkih" interesa. Tuđmanov establišment, uz sponzorstvo NATO, akcijama „Bljesak” i „Oluja” je nekadašnju SR Hrvatsku u potpunosti etnički očistio od Srba kao „remetilačkog faktora”. (Čitaj: konstitutivnog naroda).

Međutim, iako tako izgleda, Hrvati se na tome nisu zaustavili. Kako je još kod mnogih usijanih glava u Hrvatskoj živa ideja o „Hrvatskoj na Drini”, oni su danas u nešto izmjenjenim istorijskim okolnostima odustali od oružja, ali zato na druge načine nastoje doprijeti do zacrtanih granica. Nažalost, ono što im nije uspjelo oružjem, itekako im uspijeva ekonomijom i medijima.

HRT, RTL, NOVA... na prvoj crti bojišnice

Najsnažniji medijski uticaj iz Hrvatske došao je i dolazi putem tamošnje nacionalne televizije (HRT 1 i 2), te RTL i Nove TV; mada nije zanemarljiv ni uticaj štampanih medija kao što su „Jutarnji “, „Dnevni“ i „Večernji list“; te svjetski poznatih časopisa „Glorije“, „Plejboja“, „Nacionalne geografije“ i sličnih; koji izlaze u hrvatskom izdanju, a prisutni su na tržištu FBiH, Republike Srpske i Republike Srbije.

Hrvatske televizije, prije svega HRT, nametnule su se kao alternativa u nedostatku domaćeg kvalitetnog TV programa. Hrvatska televizija je svojim signalom uspjela da pokrije veliki dio RS i BiH, a osim toga i svi kablovski operateri u FBiH, RS i Srbiji u svojoj ponudi imaju program hrvatskih televizija (Što je nemoguće u Hrvatskoj).

HRT uživa veliku popularnost i u Srbiji (najviše preko kablovskih operatera), a posebno je bila popularna emisija „Latinica“ autora Denisa Latina, koji je kao novinar cijenjen ne samo u Hrvatskoj, već i na prostoru cijelog regiona.

U Srbiji čak dobar dio korisnika kablovske televizije neće da plaća pretplatu, ako dati operater u svojoj ponudi nema program HRT. U prilog kvalitetu programskih sadržaja koje nudi HRT, govori i podatak da je hrvatska nacionalna televizija „na kablu“ u Makedoniji više gledana nego neki srpski program, i često možete čuti mlade Makedonce kada govore srpski da koriste "hrvatske riječi", što je upravo posljedica uticaja HRT.

Zašto je to tako?

Za shvatanje njihovog medijskog uticaja u regionu, kao i odnos snaga među medijima na prostoru bivše Jugoslavije, bitna je činjenica da HRT ima veći budžet nego ostale TV stanice na prostoru bivše države i to je tako posljednjih petnaestak godina. Činjenica je da njihova ponuda više zadovoljava prohtjeve potrošača elektronskih medija nego ponuda neke domaće TV stanice.

U većini slučajeva hrvatska televizija plasira sadržaje koje traži publika, a ljudi idu linijom manjeg otpora i prihvataju TV programe koji im nude takve sadržaje. Veliki budžet omogućava novinarima Hrvatske televizije da naprave najbolji TV program u regionu, što se posebno ogleda u kvalitetu sportskog i informativnog programa.

Sve med i mlijeko

Hrvati rijetko govore o lošijoj strani života u Hrvatskoj, a i kada to čine, rade to vrlo kontrolisano i sa preciznom mjerom. Mlađa populacija zbog dobro plasiranog i upakovanog programa apsolutno se odlučuje za HRT.

Ovo medijsko tržište podložno je uticaju drugih medijskih kuća iz regiona, a Hrvatska televizija to je najbolje iskoristila i u potpunosti svojim programom indirektno "okupirala" teritoriju BiH.

Tu posebno pomaže da je tek prije par godina u zapadnom dijelu RS u kablovsku ponudu uvrštena Radio-televizija Srbije, koja je jedina iz "ćiriličnog miljea" u stanju da kvalitetom serija, filmova, reportaža, dokumentarnog programa i sl. parira monopolu iz Hrvatske. No, uređivačka politika "javnog rtv-servisa evropske Srbije" je već posebna priča. Takođe tragična.

Afirmacija „vrijednosti domovinskog rata”

Ne treba zaboraviti da hrvatski mediji kroz dobro upakovane programske sadržaje (informativne, dokumentarne, sportske, filmske, zabavne...) afirmišu i "vrijednosti domovinskog rata" (inače poznatog kao agresija na zone pod zaštitom UN) a samim tim i hrvatske nacionalne interese i politiku.

Znajući da je njihov program veoma gledan na teritorijama eksjugoslovenskih republika, oni svjesno promovišu te "vrijednosti", tako da naši građani trpe indirektno i politički uticaj takvih medija.

Taj politički uticaj se ne mora reflektovati na zreliju populaciju, ali problem su mlađi naraštaji u Republici Srpskoj, koji gledajući hrvatske TV kanale, „onako usput” mogu čuti ponešto o „agresiji Srbije“, dok o zločinima počinjenim u „Oluji“ ili „Bljesku“ na televizijama u RS mogu čuti tek na njihovu godišnjicu (uz malu vjerovatnoću da će pratiti te emisije).

Jasno je kakve posljedice, dugoročno, to može da ima.

RTS stoji po strani

Za razliku od Hrvata koji su svojim sunarodnicima (i ne samo njima) u BiH obezbjedili gledanje svog programa, RTS nije učinio gotovo ništa na tom planu. Činjenica je da RTS ima mnogo slabiji budžet u odnosu na HRT, ali to svakako ne može biti opravdanje za nedostatak volje da se nešto učini u vezi s tim pitanjem. Program RTS moguće je uhvatiti samo u dijelovima RS koji graniče sa Srbijom, dok ostatak RS može pratiti srpske kanale jedino putem kablovskih operatera. A i to, kako smo već rekli, odnedavno.

Za razliku od programa hrvatskih televizijskih kuća, u Republici Srpskoj, a naročito u njenom zapadnom dijelu, evidentan je nedostatak redovnog programa televizija iz Srbije. I dok građani Republike Srpske čekaju na program RTS i drugih TV kuća iz Srbije, stručnjaci upozoravaju da je - zbog uticaja hrvatskih televizija - u govoru mladih, ali i starijih građana Republike Srpske prisutno sve više onoga što se eufemistički naziva "kroatizam".

Leti li premijer "zrakomlatom" ili "vrtoletom"?

U oblasti jezika posljedice uticaja hrvatskih medija već su i te kako vidljive. U Hrvatskoj je trenutno na snazi ekspanzija novogovora, čija je tendencija da što više udalji savremeni hrvatski jezik od srpskog jezika (Vuka Stefanovića Karadžića) od kojeg je i nastao hrvatski književni jezik u 19. vijeku. Sve što je mlado, prilično je agresivno, pa novogovor "hrvatskog jezika" po svaku cijenu traži da se dođe do leksema koje će biti potpuno različite od srpskih.

Grupe „jezičkih stručnjaka” naturaju nešto što ne razumije niko od Hrvata, osim onih koji su izmišljali takve riječi, pa su teškom mukom odustali od zrakomlata i šutke ostavili helikopter, ali zato su samoglasnike pretvorili u otvornike i suglasnike u zatvornike.

Ipak, najveća tragedija se ogleda u činjenici da se neki od naturenih, izmišljenih, često nakaradnih termina; počinju primati i na srpskom jezičkom tlu. To samo po sebi nije nešto zabranjeno ili nenormalno, ali ovdje skrećemo pažnju na takve pojave, iz prostog razloga što je razmjena jezičke građe u suprotnom smjeru potpuno i sistematski onemogućena od strane hrvatske države.

Nerijetko i obrazovani novinari prihvataju tu varijantu govora, a deklarativno se svi mediji u RS zalažu za zaštitu "srpskog nacionalnog interesa".

Šta sve Vlada Republike Srpske „poduzima“ u cilju prevazilaženja ekonomske krize, svakodnevno izvještavaju svi štampani i elektronski mediji u Srpskoj. Ne izvještavaju, nažalost, niti preduzimaju bilo šta po pitanju zaštite svoje baštine, ili barem reciprociteta. U Hrvatskoj apsolutno nije moguće pogledati reklamu sa naglaskom i izgovorom iz Srbije, Srpske, pa i FBiH. Kamo li da se na bilo kojoj tv stanici (a pogotovo HRT) pusti film sinhronizovan ili titlovan u Srbiji. O ćirilici u tom svojstvu se nije smjelo pomisliti ni za vrijeme SFRJ, ali zato sve to u suprotnom smjeru možete vidjeti na RTRS.

Bilo bi najlakše reći da nam je sve to nametnuto, no mnogo je bliže istini da smo to sami usvojili - gledajući, slušajući i čitajući medije iz Hrvatske.

Vrijeme je za filmski blokbaster: Đuro Daničić 2

Situacija po srpski jezik u RS i FBiH je alarmantna, ne samo zbog uticaja medija, nego uopšte zbog neadekvatne jezičke politike u Srpskoj. U Hrvatskoj se začas smijeni urednik "Novosti" koji ne piše ono što promoviše "vrijednosti domovinskog rata", pa je djelovanje u tom smislu na teritoriji iste vjerovatno i kazneno djelo.

Zato Republika Srpska mora imati jasnu i organizovanu platformu za odbranu srpskog jezika. Većina srpskih lingvista slaže sa ovom konstatacijom, ali neki smatraju (Drago Tešanović, profesor Filološkog fakulteta u Banjoj Luci) da se ne treba bojati uticaja hrvatskih medija.

- Hrvati se kite našim perjem. Ako bi napravili analizu, ja ne znam šta bi to bilo njihovo? Mi stalno potenciramo termin "hrvatske riječi". Evo jedan primjer: nama se čini da je tisuća hrvatska riječ? Nije tačno. To je slovenska riječ. I Rusi imaju tu riječ, i to nije hrvatska riječ.“

Ne ulazeći u dublju analizu ovih tvrdnji, da li su neke riječi starosrpske ili su „samo hrvatske", činjenica je da su u sadašnju upotrebu u medijima RS došle pod uticajem hrvatskih medija, a nikako zahvaljujući obrazovanim novinarima kojima je srpski jezik blizak.

Šta činiti?

Da bi se smanjio uticaj hrvatskih medija na raslojavanje jezika u medijima Republike Srpske i raslojavanje srpskog jezika uopšte potrebno je uraditi sledeće stvari:

a) Na najvišem nivou definisati platformu i zakonski regulisati zaštitu srpskog jezika i pisma,

b) Poboljšati kvalitet programa javnih RTV servisa

v) Omogućiti dostupnost srpskih javnih RTV servisa na cijeloj teritoriji RS

g) Novija izdanja pravopisa, rječnika i ostalih normativnih priručnika

Mada u početku djeluje bezazleno, posljedice usvajanja tuđeg govora, ali i vrijednosnih stavova, mogu dugoročno biti vrlo pogubne po kulturnu i političku svijest zajednice uopšte.

Copyright © bogdanelez.blogspot.com